Прошло је 100 година откако је легендарни војвода Живојин Мишић повео српску војску у пробој Солунског фронта уз речи: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ Ниједна земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија, која је изгубила трећину укупне популације и чак 62 одсто мушког становништва од 18-25 година.
О невиђеном јунаштву војске једне мале Србије најбоље говоре речи великих војсковођа, новинара, политичара а нарочито непријатеља из целог света, које су објављене у књизи „Српска војска у Великом рату 1914-1918“.
Француски маршал Франше д’Епере писао је јако похвално о српском пробоју:
„Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које нападају. Само српски трупама нису потребне комуникације, они иду напред као олуја“.
И шеф америчке дипломатије Роберт Ленсинг био је фасциниран српском војском:
„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив Србија!“
Међутим, нестварни подвиг наше земље изазвао је чак и поштовање непријатеља.
Тако је немачки цар Вилхелм рекао:
„Штета што тај мали народ није мој савезник“.
Чак је и пропагандна машинерија Аустроугарске остала „без муниције“.
„Остаће загонетка како су остаци српске војске, који су се спасли испред Мекензенове армије, могли касније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“, писао је бечки „Греие пресе“.
„Келнске новине“ су се такође дивиле нашој војсци.
„Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.
Чак и фелдмаршал Макензен није штедео речи хвале за српску војску, проти које се борио.
„Србе упознасмо као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са мало, довитљиви, лукави, веома покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени мржњом и одушевљено загрејани за борбу, они су нам задали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани“, рекао је он.
Чешки књижевник и каплар аустроугарске војске Арвин Киш у Колубарској битки након Велико рата написао је:
„Тек у Србији 1914. године схватио сам да је слобода малих народа јача сила од насиља великих и моћних“.
Шеф мисије јапанског Црвеног крста у Првом светском рату и професор Медицинског факултета у Токију био је љубоморан на Србе:
„До овог рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овог пута морам признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите, господо Срби, што смо на то мало љубоморни“, рекао је овај Јапанац.
Норвешки пуковник Карстен Ангел 1915. признао је своје предрасуде:
„Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју“.
Јунаке Великог рата најбоље је описао маршал Д’Епере: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди, на своју расу и господари својих њива“, написао је чувени француски војсковођа.
Извор: Kurir.rs/Blic.rs
