Србија је већ дуго у односима са западним земљама изложена многим понижењима и после толико година јасно је да је понижавање и политичке и друштвене Србије готово једина константа политике Запада.
И зато ни најновије понижење које досеже и до историјске увреде на прослави стоте годишњице од краја Великог рата у Паризу не би требало да буде неко велико изненађење, оно је само једно у дугогодишњем низу. То је једноставно позиција Запада према Србији, а то што се десило у Француској, за коју још увек у великом делу јавности важи мит о пријатељству са Србијом, нема никаквог значаја.
Цела прослава у Паризу је, додуше, била велико понижење, не само за Србију. Била је то увреда историје и чињеница, а о жртвама да се и не говори, али то је слика савременог Запада и у овом случају посебно савремене Француске.
Изједначавање победника и поражених виновника рата у име неког имагинарног глобализма је зачињено и давањем почасних места онима који нису ни постојали као државе и чији су сународници у тим временима били на губитничкој страни, а самим тим и одговорни за жртве рата. Тај понижавајући приступ се, ипак, највише сломио на Србији, земљи која је била не само међу победничким савезницима него је поднела и процентуално највеће жртве
АПСУРДНА ПОЈАШЊЕЊА
У том победничком страдању створен је и мит о пријатељству са Француском која Србији и Србима сада узвраћа увредом и понижењем. Наводно пријатељска Француска је у протоколу дала изразиту предност лидеру Косова Хашиму Тачију и председници Хрватске Колинди Грабар Китаровић. Хрватска је била на страни губитника и као држава није ни постојала, као ни Косово. Али требало би подсетити да је Француска била прва западна земља која је признала самопроглашену независност Косова 2008. године. То је улога коју је она прихватила.
Објашњења администрације француског председника како је до грешке и понижења Србије дошло због неусклађености протокола и да није било намере су смешна и апсурдна. Све се на крају свело на у основи беспомоћног француског амбасадора у Београду који је замолио за опроштај и јавно се извинио. Он заиста не може ништа да уради више од тога али то не успева да поправи оно што се већ десило.
Свако ко је колико-толико упознат са технологијом великих државних прослава и скупова и са протоколима јасно му је да ту нема простора за случајности, мада су мање грешке, од паркирања аутомобила до броја столица, увек неизбежне.
Другим речима, ово што се десило у Паризу није случајност, то је ипак веома озбиљна „грешка“, мада је цела манифестција била доста слабо организована. У преводу, протокол свечаности у Паризу је веома добро функционисао. Скуп је, у суштини, био политичка порука Француске председника Емануела Макрона. Да ли је баш он аутор те поруке то и није толико важно. Он је на челу Француске која стоји иза те политичке поруке а проблем француских грађана је да ли је Макрон стварна власт или је то елита из сенке.
Све то, као што је познато, није ништа ново, али у Србији се као ретко када у серији понижења подигла температура, зато што се ово понижење није могло сакрити, било је у директном преносу на телевизији. Сличних понижења је било и бива али се медијским манипулацијама и неистинитим изјавама лидера то некако сакрије или потискује у јавности. Тако се покушава и сада, мада су сви све видели.
Медијским и јавним простором доминирају објашњења и у ствари оправдавања одласка председника Србије у Париз, као и одбране његовог путовања. Нема, наравно, дилеме да је председник Србије требало да иде у Париз, јер тамо је Србији било и место, али то непријатно искуство треба да буде једно од последњих звона будилника о стварном стању савременог Запада, његовој политици према Србији и стварног места које јој је већ дуго намењено у том свету.
И то у ствари нема никакве везе са актуелним председником Србије, то је константа западне политике. Нажалост, положај Србије је далеко неповољнији од онога што се јавности у Србији представља. У том смислу за континуитет западне политике понижења у великој мери су одговорне и власти у Србији, не само актуелне него и све претходне.
На неки начин одржавање политике понижења инспиришу и власти у Београду које се упркос свему и даље заклињу Европској унији, Западу и Америци. То на Западу ствара утисак да се понижења и уцене исплате, да дају резутате, и зашто би онда неко размишљао о променама. У том смислу се неизбежно намеће дилема да можда и званични Београд није саучесник понижења Србије.
ПРОБЛЕМ ЈЕ У ДРУШТВЕНОМ МОДЕЛУ
Стиче се, међутим, утисак да се политичка Србија некако навикла на понижења и да их, у име наводно виших, европских циљева, прихвата као нормалне. Ако неки министар јавно и призна да је реч о понижењима онда то правда тиме да се мора због, најчешће, европских интеграција.
Прихватају се понижења и увреде на само оне које долазе са високог нивоа него и разноразних провинцијских дипломата и помоћника помоћника, као што је то пре Париза било на „НАТО недељи“ у Београду. И никоме ништа, а толико је увреда изречено, и то усред Београда. Чему онда чуђење за оно што се десило у Паризу?
Томе би, у интересу стварне, а не лажне будућности Србије, морало да се стане на пут. Томе мора доћи крај, крајње је време. Једном се мора прекинути. Због велике друштвене енергије коју је пробудило понижење у Паризу можда би за тај преломни корак могла бити згодна најављена посета француског председника Макрона Београду.
Можда би заиста требало размислити о отказивању или одлагању посете председника Макрона Београду. То би била државничка порука, не само Француској. Србија је толико пута показала да је у основи спремна да плаћа своје грехе али једном мора да поручи да није спремна на понижења и њихов наставак.
Политички Београд прихватање понижења у Паризу управо правда најављеном посетом Макрона, која би, наводно, била угрожена уколико би Србија било шта рекла. Са врха власти се поручује да Макрон треба да дође у Београд и да ће бити „величанствено дочекан“ јер он подржава европске интеграције Србије. То правдање је у најбољем случају невешто, а у најгорем бесмислено.
Прво, председник Макрон је један од највећих актуелних противника проширења Европске уније, а друго, он је саопштио да било каквог евентуалног проширења неће бити док се не види каква је судбина европске интеграције и какве ће реформе бити предузете.
Када ће то бити? Нико не зна. Могуће је да су неки други разлози зашто Београд не сме да било шта учини са посетом Макрона. Требало би подсетити да је после претходног сусрета председника Србије и Француске, у Паризу, Аеродром Београд продат француском конзорцијуму и то уз извесно кршење законске процедуре. Уговор о томе још није доступан. Занимљиво је да је главни а тајновити оперативни посредник у продаји Аеродрома Београд Французима био бивши министар финансија Божидар Ђелић.
Да је председник Александар Вучић испунио своја предизборна обећања, Ђелић би већ био у затвору, а не би згртао милионе од продаје имовине Србије и био нека врста везе актуелне власти и Париза. Изгледа да је Ђелић и даље у пословима, па би се посета Макрона пре свега могла довести у везу са још неким продајама, а не европским интеграцијама.
На пример, Комерцијалне банке или неким инвестицијама за које ће Французи дати кредите а Србија плаћати раднике, трошкове електричне енергије и смањење пореских обавеза. Продајом Комерцијалне банке Србија ће практично своје финансијско тржиште у целости, изузев Поштанске штедионице, препустити странцима. Странци ће бити господари новца Србије и њених грађана. Поједностављено, власници земље Србије.
И зашто би онда неко размишљао да промени политику понижења. Ту је кључ проблема. И то је, како изгледа, један од разлога зашто се посета Макрона не сме довести у питање па ма какво понижење Србија трпела. Нажалост, ту има мало политике, него је нешто друго у питању. Проблем је у моделу друштва који је Србија преузела још 2001. године.
Наравно, Србија не може да промени политику западних земаља, али може себе. Може да учини искорак и јасно поручи да више нема понижења, уцена и пљачке преко страних банака. То би барем натерално западне бирократе да схвате да више не може по старом. Док се то не деси, све ће бити како је до сада било и ту нема охрабрујуће перспективе када је реч о Западу.
Извор: Синиша Љепојевић/Стандард.рс
