Директорка Центра за евроаталантске студије Јелена Милић коментарисала је ауторски текст Рамуша Харадинаја у Вашингтон Посту.
Она је оценила да је то аутогол и косовског премијера и вашингтонског листа, којем, како истиче Милић, не служи на част што је објавио текст без иједног доказа за Харадинајеве тешке оптужбе на рачун Србије и њеног председника.
Угледни амерички дневни лист објавио је, наиме, 28. новембра ауторски текст премијера привремених косовских институција под насловом „Ми нећемо прихватити српско кршење нашег суверенитета“.
„Текст је неуобичајено лошег квалитета, неконзистентан и на неколико места фактички нетачан, што никако не одговора уобичајеним стандардима Вашигтон Поста“, оценила је Милић и додала „кренимо редом“:
Случајно или не текст је, констатује Милић, објављен истовремено кад у САД борави председник привремених косовских институција Хашим Тачи, који се између осталог сусрео са државним секретаром Мајклом Помпеом и саветником за националну безбедност председника САД Џоном Болтоном.
Сматра се, иначе, да Тачи има нешто флексибилнији приступ у налажењу компромисног мултидимензионалног споразума између Београда и Приштине, те да за то полако добија и подршку садашње америчке администрације, којој Вашингтон Пост никако није наклоњен, наводи Милић.
„Харадинај већ на почетку спомиње жртве које су у остваривању косовске независности дали амерички војници. С друге стране, нигде у тексту се не спомиње неупитна околност да је током рата на КиМ страдало око 10.000 косовских Албанаца, махом цивила, док је у тим истим сукобима страдало и око 2.100 Срба, те око 500 Рома, Бошњака, Црногораца и других неалбанаца“, приметила је Милић.
Судбина већине несталих Срба још није расветљена, али иако пред Србијом стоји још много посла у процесуирању починилаца српске националности за злодела над Албанцима, те генерално суочавања са недавном ратно-злочиначком прошлошћу, неупитно је, како каже, да је Србија испунила обавезе према Хашком трибуналу везане за испоручивање високо рангираних политичара и припадника војске и полиције за злочине на КиМ.
Истовремено, скоро двадесет година од краја рата, Косово скоро никог није процесуирало за убиства неалбанаца.
„Имајући у виду управо све контроверзе суђења Харадинају пред Хашким трибуналом, охрабрујућа је вест да за разлику од Тужилаштва Хашког трибунала, делује да је Тужилаштво Специјализованих већа Косова научило лекцију о посебној заштити сведока злочина које су починили припадници ОВК“.
Такође, нема ни информација из истрага које цуре у јавност.
Експерти за транзициону правду примећују да за сада нема позивања на ‘добро обавештене изворе’, као у време хашких суђења и сматрају да има разлога да се верује да су оптужнице добро припремљене и да неће бити ослобађајућих пресуда због одустајања сведока и недостатка доказа, наводи Милић.
„Уосталом, присетимо се свих компликација и одијума Харадинаја и његових ближих сарадника, али и косовског друштва у целини да се уопште оснују Специјализована већа тужилаштва и судова за злочине ОВК, на чему Србија треба, да буде захвална пре свега САД“.
Према њеним речима, управо та околност о великом броју починиоца који још нису процесуирани доприноси нестабилности у региону, о којој Харадинај ништа не говори, тврдећи да би у ствари мултидимензиони компромисни споразум који он тенденциозно назива „лоше смишљеном трговином територијом“, из кога Србија не би изашла као скроз поражена страна допринео „умањењу стабилности у региону и претио америчким савезницима“.
Милић истиче да Харадинај намерно превиђа да су међу америчким формалним савезницима, иначе, четири земље НАТО-а које не признају једнострано проглашену независност Косова.
Харадинај, исто као и недавно Чарлс Капчан, бивши саветник Барака Обаме, у тексту у Њу Јорк Тајмсу намерно као аргумент уводи да би последица мултидимензионалног споразума било „мирно етничко чишћење“ које нико не заговара, нити за њега има икаквих индиција.
Такође, Харадинај не примећује да од кад је идеја корекције административне линије између Београда и Приштине постала мејнстрим тема, није било никаквих покрета становништва или већих тензија, све док Приштина није увела сулуде царинске таксе од 100 одсто на робу из Србије и БиХ.
„Харадинај даље тврди да је од краја рата на Косову и проглашења независности 2008. године Косово ‘посвећено изградњи модерног друштва посвећеног демократији које признаје више од половине земаља чланица УН’. Разне процене ЕУ институција, супротно Харадинају констатују многе недемократске трендове на Косову, које доста касни у процесу ЕУ интеграција у односу на остале земље региона“.
Директорка Центра за евроатлантске студије додаје да имајући у виду да све до лета 2018. и самита ЕУ-Западни Балкан у Софији скоро да није било несагласја самих земаља чланица ЕУ око европске перспективе Косова, тешко да се нерешено статусно питање за које Харадинај оптужује само Србију и Русију или како то Харадинај тенденциозно редуцира у тексту – „Србија и њен савезник Русија одбијају да признају наш суверенитет“ – али не рецимо Кину или пет земаља чланица ЕУ или скоро пола чланица УН-а, представља главни разлог одсуства демократске консолидације Косова.
Читајући Харадинајев текст у Вашингтон Посту, стиче се утисак да је Србија глобално моћна и велика сила која успева да блокира пут Косова ка ЕУ.
Милић наводи, на пример, као да је Косово већ пред вратима и да је испунило све услове, а рецимо у Шпанији нема страхова од каталонске независности и напомиње да не сматра да су то уоште повезани случајеви.
„Исто је и са великим бројем чланица Интерпола или УН-а које, судећи по начину на који то Харадинај пласира у Вашигтон Посту, не признају Косово или му не одобравају чланства у међународним организацијама само због Србије. Оне као да се не воде својим интересима и проценама шта и како умањује међународну борбу против организованог криминала већ су искључиво подлегле српско-руском притиску“.
Милић констатује да Харадинај у тексту у Вашингтон Посту оптужује председника Србије Александра Вучића да својим предлогом (који никад и није обзнањен) има намеру да креира „етнички чисту државу“.
„Ову мантру су понављали сасвим нетачно и вероватно тенденциозно и многи коментатори одбијајући априори одмах идеју мултидимензионалног споразума. У Србији живи 29 регистрованих етничких мањина, укључујући и Албанце. Стотине деце, избеглица са Блиског истока, уписало је ове године нову школску годину у Србији. Додатно, идеја корекције административне лиње, како то сама фраза каже, не заговара идеју да сви Срби са Косова припадну централној Србији, тако да нико из Србије не заговара ни стварање ‘етнички чистог Косова'“.
Додаје да се пре стиче утисак да то раде приштинске власти које превиђају годинама 70.000 протераних Срба са Косова, не решавајући адекватно њихова имовинска питања и не кажњавајући скоро никога за прогон Срба 2004. године.
„Кад ни то није било доста, уведене су царине од 100 одсто, па се онда још јавно поиграва идејом да оне иду дуж линије четири општине на северу Косова где су већински и хомогено насељени Срби. О томе Харадинај ништа не каже“.
Харадинај одбија идеју мултидимензионалног решења поново тврдећи да „Србија одбија нешто што је чињеница – нашу сувереност“ , позивајући се и на непроменљивост косовског Устава и поново превиђајући да то очито за сад ради и пола земаља чланица УН-а.
Додатно, нема индиција да би и неке земље релевантне за евроатлантску будућност Косова то урадиле иако би Србија сутра признала Косово у садашњим оквирима.
Имајући у виду да би сваки функционални споразум вероватно захтевао бар амандмане на актуелни српски Устав, остаје отворено питање зашто је Харадинају само косовски Устав непроменљив, ако он уопште хоће компромисни споразум, пита Милић.
„Апсурдно је да Харадинај у споменутом тексту у ствари негира основ по коме је Косово 2008. прогласило независност и који има по резолуцији 1244, третирајући Косово не као јединствен случај, већ упоређујући га са другим земљама, које „се боре за свој територијални интегритет“, наводећи између осталог Украјину, а тенденциозно заборављајући Кину или Шпанију.
„Спомињање Украјине је у ствари, у овом тексту где Харадинај оптужује Србију само за савезништво са Русијом као главни разлог косовског застоја у процесу добијања признања и уласка у међународне организације, најзанимљивије“, примећује Милић.
Крим је, како то виде и САД, од Украјине нелегитимно одузет од стране Русије, што никако није случај како САД виде статус Косова у односу на Србију.
Управо се таквим аргументима, наводи Милић, даје за право Путиновој политици, јер се анулирају масовни злочини над косовским становништвом и серија резолуција УН-а које не постоје у случају илегалне анексије Крима од стране Русије.
За гласило попут Вашингтон Поста које с разлогом, чини се, инсистира на истрагама руског мешања у демократске процесе у свету, па и у САД-у и агресији на Украјину, да објави овако нешто је врло необична околност.
Даље у тексту Харадинај тврди да „се велика већина међународних експерата“ противи оваквој идеји – коју као ни он, ни Харадинај у ствари нигде не објашњава детаљно, јер се она нигде још није јавно ни артикулисала.
Индикативно је да је управо та „велика већина“ од неколико десетина потписника једног писма, међу којима има и лобиста, а не само експерата, и пар бивших дипломата који имају грижу савести због Босне, у јавни дискурс убацују нетачне фразе попут „размене територије “ или још горе „мирног етничког чишћења“.
„О квалитету њихових аргумента се такође има шта рећи. Велика већина њих, да овде само кратко то споменемо, полако прелази у догмате идентитетских политика које су де факто те које цепају Балкан по етничким и верским линијама. То, као и одбијање да се прихвате аргументи и околности у складу са 2018. годином, а не мултидимензионално компромисно решење односа Србије и Косова, које би довело до лакшег кретања људи и боје регионалне сарадње у области безбедности“, истиче Милић.
Такође, Харадинај у том тексту нигде не уводи аргумент „домино ефекта“ у случају мултидимензионалног споразума и забринутост за територијални интегритет БиХ, који Србија не угрожава, а који је интензивно користио до само пре неки дан, као „већина експерата“ коју он спомиње.
И они се још не оглашавају о драконским царниским таксама које је Харадинајева влада завела и БиХ
Харадинај, даље у свом тексту спомиње страхове да Србија „не испуњава своје обавезе“, вероватно врло намерно заборављајући, примећује Милић, да спомене неформирање Заједнице српских општина – главни елемент Бриселског споразума.
Додатно, тврди да Србија не имплементира Ахтисаријев план, који иначе Србија никад и није прихватила.
Харадинај поново у тексту тврди да Косово није у Интерпол примљено само због Србије. Интересантно би било видети да ли такво мишљење деле и 51 земља која није гласала за чланство и 16 уздржаних, или су се у одлукама коначно ипак водиле својим рационалним интересима и интересима Интерпола.
Харадинај, да ли у намери да вара своје бирачко тело, у тексту даље тврди да Србија лобира да Косово не добије слободни визни шенгенски режим, превиђајући на пример одуговлачење око демаркације границе са Црном Гором које је управо он иницирао.
Имплицира да и ту Србија има коначну реч, иако је донедавно, што јој не служи на част, и сама свој статус угрозила успостављајући о безвизни режим са земљама које плаше потписнице Шенгена.
Такође, Харадинај тврди да је Србија та која годинама у ствари крши ЦЕФТА, маскирајући у ствари лоше преговорен стартни положај Косова виа УНМИК у том споразуму.
„Као и Русија око наводног статуса Руса у Украјини, Косово није било уопште бучно и конзистентно у указивању на то наводно српско кршење ЦЕФТА, већ је то открило тек после пораза у Интерполу. Пропусте или српска кршења, пре спадају у неспоровођење Бриселског споразума, за шта Косово због одбијања да формира ЗСО, кључни елемент истог, има више одговорности него Србија“.
У закључку Харадинај, рекало би се ‘потезом очајника’, тврди да ће драконске царинске мере, који су сви партнери Косова на политичком западу осудили, остати на снази док Србија – „не престане да подрива нашу сувереност и не почне да спроводи своје обавезе“.
Остаје питање зашто само Србија (и БиХ), зашто царине нису уведене и другима који ваљда не призањући Косово као независну државу такође подривају његову сувереност.
Харадинај на крају текста, прилично нереалистично, позива да се „креативним мишљењем и заједничким радом дође до …решења које неће бити увредљиво“ што по Харадинају значи без елемента „трговине територијом“ за који тврди да је „лоше смишљена“ идеја.
Није јасно како онда Харадинај мисли да се постигне споразум који би прихватиле „већински“ обе стране, а који би имао и економски елементе које и он спомиње.
Корекција административне линије, ако се претпостави да је то елемент мултидимензионалног споразума који Харадинају смета, морала би се урадити ако ће се задовољити минимум српских интерса које се тичу управљања ресурсима то јест економски аспект споразума“ на који Харадинај алудира. “
Тиме, ако се посматра искрено, није доведена у питање начелна вредност и околност мултикултуралности ни Србије ни Косова. Догмате је, стиче се утисак, намерно злоупотребљавају као аргумент против компромиса и уступка српској страни, без којих нема компромисног решења.
Додатно, мултикултуралност је немогуће увек у реалном животу реализовати на микро нивоу, што део око административне линије јесте, јер се ради о малој површини. Ово итекако добро зна свако ко је икад прошао многим квартовима у САД-у или ЕУ.
„Кроз цео текст се стиче утисак да је управо Харадинај, суштински противник рада Специјализованих већа за злочине ОВК и заговорник високо провокативне намере трансформације Косовских безбедносних снага пре првих пресуда и формализације нормализације односа са Београдом, човек чија је влада провокативним потезима око царина, које су осудили сви косовски западни партнери, што се такође нигде у тексту не спомиње, човек чија влада спроводи и непримерене методе хапшења у индикативном тренутку после пораза у Интерполу (иначе начелно легитимног права на хапшења), онај који онемогућава постизање одрживог споразума који би омогућио одрживи мир на који се у тексту позива као на крајњи циљ“.
„Укратко – аутогол Харадинаја, али и Вашингтон Поста“, закључила је Милић.
Извор: Ало.рс
