Последње санкције које су САД наметнуле Ирану најоштрије су до сада и више него икад демонстрирају америчку политику постављања глобалних правила игре – пре свега у сфери финансија.
Мада су неке владе, пре свега земаља чланица ЕУ, најавиле иницијативе за ослобађање од ове доминације САД, питање је колико ће то заживети. Међутим, мање познати трендови већ еродирају америчку финансијску моћ и могу учинити агресивну америчку политику санкција неодрживим.
China and the EU Are Growing Sick of U.S. Financial Power https://t.co/VmHOzQ9b6y pic.twitter.com/56DQBAisd7
— Global Issues Web (@globalissuesweb) November 16, 2018
Када је амерички председник Доналд Трамп у мању најавио да ће поново наметнути санкције Ирану пошто су САД изашле из нуклеарног споразума, ефекат је био моменталан. Бројне компаније су одмах почеле да се придржавају америчких санкција, независно од става њихових влада према Техерану. Чак иако је ЕУ овог лета прогласила незаконитим да компаније држава чланица придржавају америчких санкција, бројне фирме су се већ удаљиле од Ирана.
Земље које не прате америчка правила плаћају високу цену. Амерички долар подмазује точкове глобалне трговине и компаније не желе да ризикују да остану без приступа светском тржишту. Француски енергетски гигант „Тотал“ је то јасно показао када је одлучио да престане да послује у Ирану, зато што има нераскидиве везе с америчким банкама и инвеститорима – америчке банке покривају 90 одсто финансирања те компаније, а 30 одсто деоница поседују амерички инвеститори..
Неке земље, немоћне да се супротставе америчким санкцијама, залажу се за структуралне промене. На челу тог покрета је ЕУ. Прати је Кина, а Јапан, Јужна Кореја и Индија пажљиво посматрају. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер тврди да би евро требало да постане глобална резервна валута, како би се смањила финансијска зависност од Сједињених Држава. Поред тога, ЕУ се залаже за специјални систем који ће понудити Ирану нове еконмске могућности и задржати га у нуклеарном споразуму.
Ово није први пут да Европа и Кина покушавају да се удаље од финансијског система којим доминирају САД. У току светске финансијске кризе пре једне деценије, врх Француске, предвођен тадашњим председником Николом Саркозијем, тражио је од кинеске централне банке да се формира систем који би заобишао Америку. Како је поентирао историчар Адам Туз, догодило се управо супротно и САД су учврстиле своју централну улогу.
Али, данас постоје трендови о којима се мање прича, а који полако умањују амерички притисак на глобалном финансијском ситему, мада не онако како би то ЕУ хтела. На пример, власти града Лондона су се после финансијске кризе увелико окренуле Пекингу и помогле Кинезима да прошире свој финансијски досег.
Лондон се такође окренуо и Москви и, како је рекао један стручњак, „простро црвени тепих“ руским тајкунима и њиховом новцу. Та чињеница представља велику главобољу за америчку полицију санкција против Русије јер су се британске власти супротставиле мерама које би присилиле Русе да прекину пословања у Британији.
Није тајна да Кина и Русија активно гледају да искористе растући раздор између Лондона и Вашингтона.
Пекинг је већ показао да ће у одређеној мери игнорисати америчке санкције и да ће наставити да увози иранску нафту.
Транатлантске поделе даље слабе песницу америчких санкција и финансијску моћ. Недавно је италијанска владајућа коалиција покренула питање укидања санкција против Русије, и није једина. Британија је у јеку Брегзита и тражни нове партнере. Стога би финансијски аранжмани попут оних које имају Британија и Кина на крају моћи да поремете америчку централну улогу у глобалном финансијском систему.
Извор: Kurir.rs/Foreign policy
