Код многих период Великог поста изазива разне мисли и осећања, али у целини све те реакције се могу поделити на две врсте.
Једни се односе према Великом посту са поштовањем и чак у одређеној мери и са усхићењем, али сами не посте, оправдавајући се неспремношћу, немоћношћу и спољним околностима. Кажу неће их разумети и подржати породица, колеге на послу. А и навикао је да свако јутро доручкује сендвич с кобасицом и тешко му је да себи представи алтернативу.
Други, не схватајући смисао поста, мисле да је то тежак терет, који у најбољем случају треба просто преживети, а хвала Богу данас имамо и посни мајонез и шкампе са дагњама у самопослузи, или у најгорем случају, просто и не узимају пост у обзир, сматрајући да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир? А за потпуно смирење савести можете се покрити и речима Преподобног старца Амвросија Оптинског: «Због хране нико неће завршити у аду».
Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста.
Прво, сам Господ Исус Христос је постио четрдесет дана у пустињи, пре него што се кроз проповед обратио народу Израиља. Тако да већ са увереношћу можемо рећи да пост нису измислили попови и црквењаци, већ сам Спаситељ, који је Својим личним примером показао важност и корист уздржања.
Друго, пост није циљ духовног живота, него помоћно средство за ослобођење душе од страсти. Циљ поста није у томе да хришћанин научи како да живи без меса и млека, већ да нам укаже на исконско место тих производа у нашем животу. Грех није у томе што човек не пости, него у томе што њиме управљају његов желудац и гркљан, који не могу једнако да цене овсену кашу и димљену пилетину. Грех је што човек служи свом трбуху, а не Христу.
Треће, чак и они који се одлуче да посте не разумеју увек правилно пост. У свести човека који пости често преовладава представа о посту као о дугу или жртви Богу, а не као о средству ослобођења и зближења са Христом. Без обзира на то што у учењима православних светих отаца постоји поређење Великог поста са десетком, који сваки човек даје Богу у оквиру једне године, ипак основна функција поста је ослобођење човека.
Ступајући у Велики пост хришћанин треба да се радује томе што ће мање мислити о храни. О томе како да је спреми, јер посна јела треба да буду максимално једноставна, о прању судова, којих треба да буде знатно мање, о томе где наћи паре за куповину меса и млечних производа, који стално поскупљују. Човек који пости уопште треба двапут мање да посећује самопослуге и бакалнице. Ако ви постите и сваки дан с погледом пуним бриге посматрате рафове у самопослузи и мислите: «Шта ћу данас да скувам?», значи да је ваш пост бесмислен или крајње неефикасан. То је као када бисте отишли на одмор и уместо да се купате и сунчате, наставили да радите и седите у хотелској соби.
Четврто, да пост не би био просто дијета, човек који пости мора обавезно више времена да посвети молитви. Богослужења за време Великог поста нас просто позивају на то. Она су прожета призивима и размишљањима о покајању, борби са грешним страстима и милосрђу Бога према човеку. Прве недеље Великог поста чита се предивни и дубокомисаони канон Преподобног Андреја Критског, који подстиче онога ко се моли на посебно покајничко расположење. Литургија Преосвећених Дарова пружа хришћанину могућност да срцем осети човекољубље и велико милосрђе Христа према човеку – измученом, изнуреном од греха и сујете. Све то је неизоставни део поста, без којег би период Великог поста био бесмислен и неиздржив терет.
Ипак, многи могу праведно да истакну да им увелико недостаје слободног времена. Стално су заузети на послу, а оно времена што преостане посвећују породици и одмору пред новим радним даном.
Поменути проблем може бити решен уз помоћ информационог поста. Судећи по статистици, просечни становник наше државе сваки дан на интернету проводи око три сата- А ако томе придодамо и гледање ТВ емисија и читање штампе, испада да трећину свог дана троши на разне информације. То се сматра одмором, што је веома спорна тврдња. У ствари, човек додатно себе оптерећује емоционално, психички и духовно, пунећи своју главу информацијама, које га се често уопште лично и не тичу.
Ако за време Великог поста човек који пости барем на половину смањи време које одваја на информације, приметиће да ће му остати доста слободног времена за молитву. И после завршетка радног дана неће журити да се смести испред телевизора, како би одгледао још једну епизоду популарне серије или саслушао бесконачне и бесмислене спорове и гатање политичких аналитичара о светлој будућности, већ ће са трепетом поћи у храм и разговарати са Богом о својим проблемима и о својој души.
На тај начин Велики пост неће бити тешки терет, који је могуће или преживети, стегнувши срце и стиснувши зубе, или просто одбацити као глупост верских фанатика. Велики пост ће постати заветни кључ, којим ћемо отворити ковчег сујете и привржености греху у којем су заточени савремени људи. Да бисмо се радовали Васкрслом Христу, морамо и сами васкрснути.
Свештеник Максим Маљута
Извор: Серафим Протосинђел Петковић/фб страница Манастир Свете Тројице
