Не желим да спекулишем да ли је одлука о непримању Косова у Интерпол резултат „успешног српског лобирања“, али мене је срамота колико је Србија опседнута наопаком стратегијом да користи сва, и прљава, средства како би спречила учлањење Косова у међународне организације.
Славље у Митровици, „победа“ Србије, и млаке реакције стручне јавности недвосмислено показују да у Србији не постоји елементарно разумевање да нема нормализације без приближавања око заједничких интереса, важних за будућност – успостављања владавине права, коментарише за Данас Наташа Кандић, оснивачица Фонда за хуманитарно право.
* Како видите начин на који су се српски званичници противили да Косово постане чланица те међународне организације, као и тријумфализам након тог, према њиховој интерпретацији, успеха представника власти?
– То што Србија лобира против чланства Косова у међународним организацијама није ништа друго него непромишљена политика која Србији не доноси добро, а одмаже Србима на Косову, мислим на ускраћивање бројних међународних механизама за заштиту људских права. Косово није члан Савета Европе, Срби не могу да се жале Европском суду за људска права због тога што су законом искључене породице жртава после јуна 1999. године.
* Како разумете изјаве попут оних које је дао шеф дипломатије, Ивица Дачића, да је Косово у Интерполу јер су сви већ на потерници, као и ону која је, рекло би се, још драматичнија, да је „Косово преко Курца“ хтело да уђе у Интерпол?
– Министар Дачић своди дипломатију на пијацу. А другачија спољна политика Србије би могла да помогне у приближавању Србије и Косова у успостављању добрих суседских односа. За време рата он је помогао свом колеги са студија Бахрији Цанију да изађе из тајног затвора Службе ДБ и да напусти Србију, а данас, судећи по његовим речима и акцијама (придобијање тачкастих држава да пониште признања Косова), он би цело Косово затворио, изоловао у јаму, да не постоји. Чињенице о броју убијених цивила на Косову, 1998 – 2000: 8.676 албанских цивила, 1.196 српских и 445 ромских цивила, упућују на велики опрез у вези са министровом „пошалицом“ да је Косово у Интерполу. Где ће Србија са својом косовском прошлошћу?
* С друге стране, наводно, имамо „пристојнији“ однос који је изразио председник Србије, а то је не би требало понижавати Косово јер је доживело дебакл приликом гласања. Да ли то видите као искрен став, с обзиром на његов целокупан однос према косовском проблему?
– Од њега је разуман и пристојан свет очекивао да подржи чланство Косова, једноставним и тачним објашњењем – да је чланство у интересу Срба на Косову, целе регије и услов нормализације односа. Држао је страну министра Дачића и осталих политичара, то се видело у медијима, тако да после „победе“ значајним доприносом, свака накнадна реч је сувишна.
* Како видите изјаве Вучића у којима он каже да Срби нису разумели његову политику према Косову и у којима он под поделом или разменом територије подразумева да је то антитеза и антистав националистичком?
– Ја још увек не знам, нисам разумела која је његова политика према Косову. Добро се носи са поглаварима Српске православне цркве, који би да задрже своје привилегије и богатство, да цркве и свештенство на Косову чувају и међународне снаге и Косовска полиција, али без признања и поделе. Ако председник предлаже признање Косова уз припајање Митровице и још неких делова северног Косова Србији, то је, по мом мишљењу, лоше решење. Митровица је важна за Србе у централном Косову. Ту су болница, факултети, суд и друге установе од егзистенцијалног значаја за Србе. Ако нема Митровице, Срби ће напустити Косово. Политички Срби, мислим на Србе у Митровици, јесу бизнисмени, са кућама у Србији, и неконтролисаним пословима на Косову, и све више и у Србији. Њих се не тичу обични Срби у Митровици, а понајмање шта ће бити са Србима у Грачаници, Лапљем Селу, Новом Брду, Ранилугу, Штрпцима…. Добро решење је економско јачање Митровице и Грачанице, да болница у Митровици постане позната у региону, да се знање о новим технологијама и дигитализацији пренесе Србима, да се знањем и способношћу наметну на Косову и у региону. Решење за Косово мора да укључује побољшање услова живота, политичких и економских права Срба. Срби нису интегрисани у косовско друштво. Косовски политичари су заинтересовани само за Србе који учествују у косовским институцијама, а остали их Срби не занимају. Отуда је могуће да Срби не могу да обиђу Ђаковицу у којој су рођени и провели живот. Разумем да је нека мала демаркација потребна, али то треба оставити да се ради у добросуседској атмосфери, након признања Косова у постојећим границама.
* Шта мислите о све учесталијим порукама о томе да су многе државе ЕУ али и САД спремне да пристану на промену граница без обзира на опасности по безбедност обичних људи који живе на Косову, али и оних националистичких идеја у Босни који, такође, прете да угрозе обичне људе?
– Немачки став је искрен, аргументован и улива поверење. Неке земље ЕУ и неки представници Европске комисије као да су заборавили шта су „корекције граница“ донеле људима с подручја некадашње СФРЈ.
Извор: Данас
