Док Црна Гора оптужује Србију за окупацију, Београд то негира, али ће се прича од пре 100 година наћи на агенди црногорске Скупштине.
Наиме, посланици владајуће коалиције у Црној Гори поднели су у скупштинску процедуру Предлог Резолуције поводом стогодишњице Подгоричке скупштине, којом се њене одлуке проглашавају ништавним.
О том предлогу посланици ће се изјаснити 29. новембра – на дан некадашње нам заједничке Југославије.
Из парламента је саопштено да ће то бити једина тачка дневног реда тог заседања.
У предлогу резолуције, коју су потписала 42 посланика владајуће коалиције, наводи се да Подгоричка скупштина, одржана 1918. године, није била њена легална институција, нити је легитимно конституисана на основу слободно исказане воље грађана Црне Горе.
Наводи се да је нелегалност Подгоричке скупштине, односно њена уставна непрепознатљивост и незаконито конституирање, формално правни основ за ништавост свих њених одлука.
Из владајућих партија кажу да су резолуцију предложили искључиво како би превазишли поделе у црногорском друштву, док опозиција сматра да се разлике тек продубљују.
То показује и ситуација на терену. Док је у Будви прослављен век од уједињења Боке са Србијом, у више црногорских градова су поново осванули плакати са натпписом „Никад више 1918“.
А шта се заправо догодило 1918. године? Присаједињење или окупација?
То су процеси дугог историјског трајања, каже историчар Дејан Ристић.
– Једна држава се брзо распада, најчешће у ратовима. Било да је реч о спољним или грађанским ратовима. Државе дуго стварају, али још дуже обнаваљају – истиче Ристић и напомиње да је догађај из новембра 1918. године резултат једног дугог историјског процеса, који је трајао читав низ деценија.
– Он је на неки начин почео 1804. године, наставио 1815, доживео један свој врхунац 1878. године, Берлинским конгресом, када су Србија и Црна Гора стекле независност. Онда је уследило једно лепо преплитање, две братске државе – Србије и Црне Горе и њихових владарских династија. Оне су чак покушавале да се ороде. Ћерка кнеза Николе, Зорка се удала за кнеза Петра Карађорђевића, који ће касније постати српски краљ. Постојала је чак идеја тада кнеза Николе да се једна његова ћерка уда за краља Александра Обреновића. Ишло се за спајањем династије, које би фактички довеле кроз њихове наследнике до уједињења те две државе, тада кнежевине, касније краљевине – Србије и Црне Горе – каже Ристић.
Овај историчар подсећа да се то, нажалост, није десило, прво због Мајског преврата, друго због чињенице да је књегиња Зорка рано преминула, пре него што је њен супруг постао краљ.
Потом је уследио Балкански савез уперен против Турске, који кулминира 1912. и 1913. године Првим и Другим балканским ратом и победом хришћанских држава у тим ратовима, а затим Сарајевски атентат и почетак Првог светског рата.
– Србија и Црна Гора, као савезнице, заједно бивају нападнуте. Прво Србија, па Црна Гора од стране Аустроугарске, а потом и Немачке. Но, треба истаћи да на црногорском бојишту није било великих борби све до јесени 1915. године. Аустроугари и Немци, и касније Бугари нападају Србију из три правца – појашњава Ристић и додаје:
– Све до септембра/октобра 1915. године нема битних дејстава на делу фронта ка Црној Гори. Фактички, тек после бугарског напада на Србију и одлуке Српске Врховне команде и Владе да Војска и део становништва, политичка елита и државна управа крену у повлачење у правцу југоистока, преко Косова и Метохије и северне Албаније, тада Аустроугарска мења свој правац деловања ка Црној Гори.
Каже да, с једне стране гоне српску војску на територији окупиране Србије, заједно са Немцима и Бугарима, а с друге стране атакује и на Црну Гору и тада долази до оне величанствене битке на Мојковцу, на Бадњи дан 1916. године.
– Та битка заиста може да се пореди са античким Термополима. Они су свесни да ће рат изгубити. Питање је да ли ће изгубити битку, али је суштина те битка била да сачувају одступницу српској војсци. Они су ту одступницу сачували. Мојковчака битка је била окончана славном победом црногорске војске, али је после тога она била потпуно уништена – наводи Ристић.
Како каже, већ свега неколико дана касније, 21. јануара 1916. године црногорска Влада доноси одлуку да обустави непријатељства против Аусторугарске и креће се у преговоре.
– На Цетињу, 25. јануара 1916. године бива потписана капитулација, односно како је она гласила „Уговор о обустави непријатељстава и предаји оружја“. Зарад историјске истине, дакле, то је акт о капитулацији, сем што не садржи у свом наслов реч „капитулација“. Зато црногорски ревизионисти инсистирају на томе да Црна Гора никада није капитулирала. Али, ни у једном акту о капитулацији, никада се не помиње реч „капитулација“, него се увек говори о предаји оружја и обустави непријатељстава – истиче Ристић историјске чињенице и у прилог тој тези наводи пример нама изузетно близак.
– Даћу вам један грозан пример по нас. Кумановски Војно-технички споразум из 1999. године. У њему нигде не пише акт о капитулацији, али смо ми де факто капитулирали. Пише Војно-технички споразум, па га ми тумачимо као споразум, а сви други га тумаче, на нашу нажалост, као капитулацију – искрен је Ристић.
Он каже да црногорски ревизионисти користе тај документ, који је потписан 25. јануара 1916. година на Цетињу, и говоре да то није капитулација.
– То је војна капитулација. Црна Гора је наравно наставила да постоји као међународно призната држава, али је њена оружана сила капитулирала крајем јануара 1916. године. Од тада Црна Гора не учестувује у Првом светском рату – подсећа Ристић.
То није једини пример, и Белгија је капитулирала у Првом светском рату, док је Русија потписала сепаратни мир, напомиње овај историчар.
– Велике силе то себи могу да дозволе, док мале европске земље, попут нас, када нас притисну, ми капитулирамо – објашњава он.
У том смислу, Црна Гора није и не може да буде земља-победница у Првом светском рату, већ земља-савезница, обара Ристић тезу посланика данашње владајуће коалиције у Црној Гори.
– Територија јој је била окупирана, а војна сила распуштена. Они покушавају да направе другу паралелу, а то је да је и Србија била потпуно окупирана, што није тачно – истиче Ристић и указује на историјске чињенице које су већини нас непознате:
– Наша Влада је инсистирала код Врховне команде да један мали део наше териоторије не падне у руке непријатељу. И то је било тако. Никада део око Битоља није пао у руке непријатеља. То је тада био део Краљевине Србије. Србија никада није у потпуности била окупирана. Највећи део јесте, али не цела територија.
У случају краља Николе И, он је напустио територију Црне Горе на почетку 1916. године и није једини, и неки други европски владари су напуштали националну територију.
U više gradova u C.G, oko ponoći, osvanuli su plakati na kojima je napisano "Nikad više 1918"
Plakati su osvanuli u Podgorici,Budvi,Baru,Pljevljima, Kotoru..Povodom, kako piše: "100 godina od srpske okupacije i sramne Podgoričke skupštine koja je označila kraj crnogorske države" pic.twitter.com/xcFPtmrPTp
— NOVOSADSKA VEST (@NOVOSADSKA_VEST) November 26, 2018
– И наш краљ Петар ИИ је напустио националну територију у Другом светском рату. То ништа не мора само по себи да значи. Док год је држава међународна призната и суверена. Може држава да војно капитулирала, односно њена војна сила. То не значи да држава престаје да постоји – појашањава нам Ристић.
У случају Црне Горе, њене војне снаге су капитулирале 25. јануара 1916. године и то је несумњиво, каже овај историчар.
– Црна Гора наставила да постоји све до 1918. године, када је Подгоричка скупштина донела одлуку о присаједињењу Краљевини Србији. Када се присаједињује једна територија, односно држава другој држави, она престаје да постоји, јер губи свој међународно-правни субјективитет – рекао је Ристић.
Ту је заправо тачка спорења.
– Народна скупштина Краљевине Црне Горе је постајала, додуше не реално. Било је посланика који су били изабрани на последњим изборима пред Први светски рат. Значи, Народна скупштина никада није распуштена и то није Подгоричка скупштина. Српска војна управа на територији Црне Горе је у новембру организовала парламентарне изборе за нову скупштину. Та нова скупштина је донела одлуку о укидању Црне Горе, о детронизовању династије Петровић-Његош и присаједињењу Краљевине Црне Горе Краљевини Србији – подсећа на историјске догађаје Ристић.
То није била у питању званична Скупштина Краљевине Црне Горе, већ новоуспостављена скупштина, напомиње он.
– Избори за ту скупштину су спроведени по законима Црне Горе. Али, ревизионисти тврде да су ти избори спроводени под присилом и да је српска војска била на териоторији Црне Горе и да то није био демократски процес. Међутим, међународна мисија, коју су чинили представници западних савезничких земаља је констатовала да је у потпуности испоштована демократска процедура и релевантни закони Краљевине Црне Горе – појашањава историчар.
По Уставу Краљевине Црне Горе Скупштину је могао да распусти само краљ, али он то није учинио.
– Фактички су постојале две скупштине. Међутим, поента је у следећој чињеници. То су они моменти када историја даје легитимитет и легалитет некој одлуци. Овде се ради о томе, да је већинска воља становника Црне Горе у новембру 1918. године изражена кроз те изборе и кроз одлуке Велике народне скупштине – истиче он и подсећа на неке друге чињенице.
– Та већинска воља је демонстрирана у свим протеклим деценијама и вековима. Сви црногорски владари су се декларисали као Срби. Краљ Никола је написао стихове црногорске химне „Онамо, намо“, у којој се помињу искључиво Србија и Срби, и Дечани и Призрен, и Милош Обилић и Косово. „Српска марсељеза“ како се жаргонски зове.
Каже да је Подгоричкој скупштини историја дала легалитет и легитимитет, као у случају Велике народне скупштине у Новом Саду или Збора у Руми, или Велике народне скупштине Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу.
– То су била ад-хок политичка тела, али им је историја дала легалитет и легитимитет, зато што су следила основну мисију и тежњу генерација и генерација житеља одређене области, да желе да се уједине. Ту је Србија играла улогу јужнословенског Пијемонта – напомиње Ристић.
Може се рећи, сматра он, да је тај период од 11. новембра до 1. децембра 1918. године најкондензованија национална историја Срба у 20. веку.
– У тим данима је дошло до политичког и државног земљотреса. Створена је после толико векова држава Јужних Словена – каже Ристић.
Актулена дешавања у Подгорици, каже Ристић, сведоче да данашање црногорске политичке елите показају једну фрустрацију.
– Одредбе Подгоричке скупштине су потпуно анулиране 2006. године разједињивањем Државне заједнице Србије и Црне Горе. Не постоји правна пракса и није пожељно да ви једну одлуку, један правни акт, више пута анулирате. Он се анулира једанпут – указао је он и закључио:
– Ово је више прст у око, једна провокација, непотребна провокација делу сопственог становништва, сопствених грађана, али и пријатељској Србији. Ово као да је порука за будућност – ми се више никада нећемо ујединити.
И Митрополит црногорско-приморски Амфилохије позвао је посланике црногорског парламента да не гласају за тај предлог јер се, како каже, тиме уносе нове поделе у црногорско друштво.
Митрополит је у писму посланицима поручио да се „том резолуцијом не може постићи задати циљ“.
– Оваква резолуција не да не може постићи свој задати циљ, већ ће само продубити постојеће поделе и појачати већ ионако велики потенцијал нестабилности у црногорском друштву. Такође, не знамо како она може помоћи побољшању односа са Србијом будући да се питање Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори готово и не дотиче србијанско-црногорских односа, већ је узрок тензија унутар Црне Горе међу овдашњим становништвом – оценио је Амфилохије.
Извор: Srbijadanas.com
