Некадашњи начелник штаба београдског корпуса генерал мајор Божидар Делић изнео је на светло дана многе ствари о којима се није знало много до данас.
Он је у интервјуу за Балкан Инфо испричао шта се се све дешавало петог октобра, зашто му није било дозвољено да заузме Скупштину, како му је Тадић уништио каријеру, о чему је причао са Милошевићем у Хагу…
О ПЕТОМ ОКТОБРУ
Генерал Небојша Павковић ми је негде око 10 часова наредио да затворим Ибарску магистралу. Пошто сам имао имао јединицу у Малој моштаници они су стигли на то место али ме је командант те јединице известио да је колона из Чачка већ прошла и да пролазе само појединачна возила. Питао ме је да ли да затвори Ибарску ја сам рекао да онда то не треба да се ради.
Потом сам добио задатак да затворим новосадски пут. Тамо су мојим људима када су стигли рекли полицајци да пут не треба да се затвара. После неких сат времена сам добио задатак да затворим у висини Бубањ потока ауто-пут. Рекли су ми да затворим само правац из Ниша. Ја сам им тада рекао да треба затворити обе траке јер ако се то не уради онда ће они из правца Ниша само ући у супротне траке и наставити ка Београду.
Припадници МУП су на сваки начин хтели да увуку војску. Био сам присутан када су припадници полиције рекли војсци – Па шта чекате, што не интервенишете. Побише нас код Скупштине.
Ја позовем своје људе и кажу ми да је било пуцњаве али да се не дешава то о чему полицајци причају.
ЗАШТО НИЈЕ ТЕНКОВИМА ЗАУЗЕО СКУПШТИНУ
У једном моменту, био је цео колегијум начелника генералштаба, ја сам био позван. Тада ми је речено да ја треба да идем са мојом јединицом и да ослободим плато испред Скупштину и саму Скупштину.
То ми је наредио генерал Павковић.
А онда сам им ја свима рекао: Господо, ја сам се борио у три рата бранећи српски народ. Пролио сам много крви непријатеља српског народа у борби. Никада нисам пролио ни кап српске крви. Данас то вероватно неће моћи да прође без проливања српке крви… Али треба да знате када моја тенковска колона стигне пред Скупштину и заузме распоред који јој ја одредим, јер и ја ћу бити тамо, пре него што стигну сви тенкови и транспортери војска ће добити задатак да једни друге штите. Не топовима наравно, али да се штите митраљезима. Тако да свако онај ко буде пипно мој тенк или покуша да се попне на тенк, да ми дави војнике, биће ликвидиран истог момента и то без опомене. Дакле свако ко се попне на тенк и транспортер биће одмах убијен. За мене моји војници немају цену.
Е онда је неко из тог колегијума рекао – Е па не може то тако, моја деца су тамо.
А ја му кажем: То је твој проблем што су твоја деца тамо. Моја деца нису тамо. Али моја деца су у транспортерима и тенковима. Нико не може да пали моје тенкове и транспортере и да убија моје војнике. Само под тим условима ја идем и заузећу Скупштину и све што треба.
Због тих мојих коментара ми је Павковић рекао да не идем на Скупштину већ да јединицу са Бубањ потока вратим у касарну Степа Степановић.
О ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ ПРЕШЛИ НА СТРАНУ ДЕМОНСТРАНАТА
Када је прошао пети октобар, ова јединица која је прешла на страну демонстраната она је мобилисала и своју резерву, а то су биле управо Легијине Црвене беретке.
Онда су ми неки рекли како ће та јединица напасти и заузети Генералштаб и још неке објекте ја сам свим својим јединицама дао задатке у вези са том јединицом ако би нешто она покушала.
Довели смо шест ПРАГА. Две су биле у кругу ВМА а остале су биле у кругу Васе Чарапића али су им цеви гледале према објекту Института безбедности где су се налазиле Црвене беретке.
Тада сам послао једног свог поуковника који је био из домена обавештајне службе да оде на Нови Београд. Он је отишао у један кафић где је Легија свраћао сваког дана. Пошто су се они знали, чим га је Легија видео питао је тог мог пуковника:
– Зашто је војска опколила мој објекат?
– Како опколила твој објекат? Војска се налази у својој касарни и у кругу ВМА да заштити своје објекте, одговорио му је пуковник.
– Али цеви гледају ка мом објекту а војници седе или на оруђима или су поред оруђа са шлемовима на глави, рекао је Легија а пуковник му је рекао:
– Ти пази добро шта радиш.
– Зар теби пада напамет да бих ја могао да нападнем војску?
– Не знам, али у колико би то покушао то би за тебе био крај, поручио му је пуковник.
О ЛЕГИЈИ
Легија и ја никада нисмо имали неку комуникацију али смо се сретали у рату. Два пута смо учествовали у истом борбеном дејству, а Легија је иначе сваки пут закаснио… Једноставно он је био самостална јединица. Био је везан за ДБ. Слушао је он команду МУП али је радио како је он хтео. Његова јединица је била најболчја јединица коју је МУП имао све. А за свако борбено дејство је тражила од војске и увек добијала и тенкове, и артирељију, и транспортере…
Али ја сам увек веоровао свим другим јединицама МУП него Црвеним береткама баш зато јер су ове друге јединице слушале своју борбену команду.
Знам за два случаја када је Легијина јединица каснила. Тај последњи пут 1999. године због тог кашњења се извукао шиптарски генералштаб који је ту требало да буде уништен.
Ми смо прешли 14 километара да би дошли у позицију да блокирамо тај генералштаб а Легија је требало да пређе само 500 метара. Он није прешао тих 500 метара целог тог дана. Тек наредног дана ујутру је кренуо. Али се тај шиптарски генералштаб извукао током ноћи. Ми смо само успели да уништимо делове специјалне јединице која је чувала генералштаб.
О БОРИСУ ТАДИЋУ
Све док нисам дошао у Генералштаб нисам имао контакте са челницима ДОС. Био сам на Војној академији итиме сам се бавио. Кад сам дошао у Генералштаб по природи посла сам се сретао са представницима тадашње власти.
Бориса Тадића сам, када је био министар одбране, једно два пута испраћао са аеродрома Батајнице. Од мене је он увек добијао само моје ставове иако сам ја знао какве би он одговоре волео да добије.
Када сам био пензионисам ја сам се три пута судио са Тадићем као председником државе и сва три пута сам га добио на суду. Тако да су судови све његове одлуке у вези мене поништили. Али ми је он фактички, када ме је пензионисао, уништио каријеру. Јер у тренутку када сам пензионисан ја сам могао још 15 година да радим у војсци.
Иначе начелник Генералштаба је у оно моје време био далеко важнији од министра одбране. Касније је све то промењено, тако да је данас начелник Генералштаба готово обична крпа. Стоји поред министра а не сме да проговори.
О ВУКУ ЈЕРЕМИЋУ
Колико знам Вук Јеремић је служио војску у Јакову. Наводно служио… Да је макар хтео да служи цивилно војску, то би било поштено, па да га онда Тадић стави у свој кабинет. Али он је хтео да служи војску у униформи а дошао је, а то је моја јединица, у Јаково, обукао униформу и отишао код Тадића.
Не знам колико је пута укупно дошао у своју јединицу пре него што се раздужио.
О СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ И ХАГУ
Био сам три пута у Хагу, два пута у предмету Милошевић а једном у предмету Лазаревић, Павковић и остали…
Пошто се Милошевић сам бранио имао је права да припрема сведоке. Онда сам ја шест дана долазио код њега. Од тога сам три дана био по цео дан. Њему је суђење трајало само три дана у недељи.
Разговори са њим су били нормални. Разговарали смо и о другим стварима. Причали смо о породицама, упознао је моју супругу, распитивао се шта ја радим, како сам.
Често су нас прекидали, а највише нас је прекидао управник затвора. Он је долазио стално како би обавестио Милошевића како су створени услови да
Милошевићева супруга дође. Милошевић се радовао томе али то је све била фарса, она никада није била у Хагу јер они то никада нису завршили до краја.
Извор: Курир.рс/Балкан Инфо/Приредио: П.Л.
