Непуну деценију владавине Александра Вучића, Србија ће дуго да испашта, јер је у тако кратком року успео да уништи комплетну индустрију, пољопривреду, банкарски систем, школство, здравство и све државне институције. Али, како је овај суманути тиранин још увек спреман да се бори за мало власти, треба очекивати да ће у кратком року колико још може да траје, направити велике штете.
Пре свега на плану безбедности и дипломатије јер је земља девастирана и треба ће деценије да се успостави држава са репутацијом какву је Србија имала између два светска рата. Ко је Србији савезник и зашто неки од њих имају „неутралан статус“ у околностима док траје драма њеног даљег опстанка?
Руски геополитички аналитичар и директор администрације Евроазијског покрета, Леонид Савин, недавно је скренуо пажњу властима у Србији, да ће, уколико Србија, тачније Вучићев режим, призна независност Косова, Русија бити доведена пред неизбежан избор, да и сама призна „фактичко стање“. Савин се осврнуо и на медијско величање односа Вучића и Путина и одлучно је одбио било какву помисао да руски председник гаји икакве симпатије према српском председнику. Напротив, Савин је јасно ставио до знања да Путин „нема много поверења у Вучића“, те да се ради о сусретима у којима свако добија оно што хоће. Вучић има своју пропагандну причу у томе да „добро стоји са Путином“, а Путин формално ставља до знања Западу да је Русија присутна на Балкану.
Тумачећи шире анализе Леонида Савина, иначе изузетно важног политичког стратега, коме верује руска војна и интелектуална елита, лако се може доћи до закључка да су ствари у Србији одавно препуштене америчком утицају (по свему судећи и по договору између две велике силе), те да је само захваљујући драматичним обртима који су се десили доласком председника Доналда Трампа у Белу кућу, Вучић закаснио да уради оно што је планирао са својим инспираторима из старе администрације САД: да подели Косово и понуди још више од онога што су албански сепаратисти добили насиљем и тероризмом деведесетих година.
Што се односа Путинове администрације тиче, Савин јасно говори о томе да се Путинова политика према Србији држи „неутрално“, што онда објашњава и вишегодишњи пасиван однос према руској војној бази у Нишу, према дипломатским активностима (одлазећи амбасадор Чепурин је дословно „преспавао“ мандат), али и према медијском ангажовању (у Србији, осим „Спутњика“ и „Русије данас“, чији је утицај миноран, нема ни руских ни „проруских“ медија).
Једино на шта Србија увек може да рачуна кад је Русија у питању, то је јасан став Москве да ће она подржати сваку српску одлуку о Косову и да ће, докле год то буде требало, стављати „Вето“ у Уједињеним нацијама на пријем Косова у ову организацију. Али, то је данас већ јасно, неће ништа више од тога учинити. Са друге стране, срећна је околност што Русија није само Путин, него је Русија и глобална велесила чија армија, научни потенцијал и интелектуална елита, важе за један од два кључна стуба светског прогреса. На то и Србија у будућности, након Вучића, треба да рачуна.
О руској политици и пропаганди на Балкану говорио је недавно и Јарослав Вишњевски, гостујући професор на Лондонској школи економије и политичких наука: „…Сматрам да се руски утицај на Балкану прилично пренаглашава на Западу. То се чини и зато што локални балкански политичари то користе јер желе да окрену пажњу светских сила на свој регион, у сврху остваривања својих политичких и националних циљева. Дакле, не верујем да ће Балкан постати руско игралиште. Мој је утисак још увек да је главни циљ Кремља да демонстрира своје присуство на Балкану… Русија је поново утицајна. Не верујем да ће Москва посебно на Балкану, прећи линију коју је прешла у случају Крима и Украјине…“
Вишњевски овде тумачи званичан став Москве по питању Србије: ако је неко и помислио да ће Русија самостално да крене у повратак макар иједног дела окупираног Косова, то одмах може да заборави. Наравно да би Русија, прва војно реаговала кад би Србија била на тај начин угрожена, али овде је „прочитан“ званичан став Путинове Русије која је са Америком још у време историјског сусрета Сергеја Лаврова и Џона Керија у Сочију, поделила Балкан и сфере утицаја. Косово је остављено по страни, као питање које ће време и прилике решавати под дугорочном контролом међународног фактора.
А, нови политички термин „развлачење“ који је у либералној западној штампи ушао у употребу након што је Трампова влада дала обавезујући задатак за цео Запад, подразумева да нико не жури са решавањем статуса Косова, да је конфликт замрзнут, што значи, најмање док је председник Трамп на власти (а, други мандат му је према садашњим истраживањима америчког јавног мнења, загарантован) неће бити промена тог статуса.
Све су ово разлози због којих је Вучић почетком септембра ове 2018. године, добио упозорење и подсећање из европских престоница, а пре свега из Вашингтона па и из Уједињених нација, да је у Србији званичан систем парламентарна демократија а не председнички систем са неограниченим овлаштењима.
Вучић је поново изолован, овај пут трајно, и за њега нема наде да ће до свог брзог краја имати више прилику да спроводи у дело било какву „стратегију“ о Косову. Уосталом, и сам је признао на седници Главног одбора своје странке да је та политика пропала.
Његов сабрат из балканског политичког талога, Хашим Тачи, који се налази у истом положају, гледајући однос САД према његовој „геостратегији“, ових дана је покушао једним очајничким потезом да подсети Вашингтон на „старо савезништво“, и то тако што је посмртно одликовао америчке држављане, браћу Битићи, због чије ликвидације још нико није одговарао, а због чега Србија трпи огромне спољнополитичке губитке. Према писању приштинске штампе Тачи је најавио повлачење из преговора са Србијом у Бриселу.
Истовремено, председник владе самопроглашеног Косова Рамуш Харадинај, нашао се у време одржавања седнице Скупштине Уједињених нација, у кабинету министра одбране САД Џемса Матиса у Вашингтону, од кога је тражио да се „убрза трансформација Безбедносних снага Косова у Војску Косова“, удворички му говорећи „…наша омладина је имала срећу да учи од најбољих стручњака америчке војске. То искуство је најбоља основа и Косово је спремно за нову фазу…“
Наравно, Матис зна да је бивша ОВК, коју је влада у Вашингтону деведесетих година са пуним правом једно време држала на листи терористичких организација, и даље „жива“. Наиме, „трансформација“ коју тражи САД и „трансформација“ како је замишљају бивше вође ОВК, дакле, све сами неосуђени ратни злочинци, сасвим је различита. Матис тражи да се уклони све што има било какве везе са бившом ОВК, укључујући чак и тип и формације (војне) које је Клинтонова обавештајна заједница створила деведесетих од разуларених албанских банди широм Косова.
Једно је сигурно, Трампова влада неће, упркос чињеници да формално признаје Косово, стати више на страну албанских сепаратиста на начин како су то радиле претходне администрације. Са друге стране, Трампова администрација увелико ради на укидању трошкова за разне непотребне војне и цивилне мисије широм света, па се на том његовом списку за „редукцију“ или потпуно укидање исплата налази и Косово. Остало је да „виси“ питање даље егзистенције базе Бондстил на Косову. Сигурно је само да ће тамо остати, према Резолуцији УН 1244, остати трупе КФОР-а.
У таквој атмосфери, где више нема ни старе подршке из САД усмерене на даљу девастацију Србије ни подршке из Берлина и Брисела, где се Британија бави својим „Brexit“-ом, а Русија, како аналитичар Леонид Савин тврди, води „неутралну“ политику и са Косовом и са Вучићем, постаје јасно да је срећна околност да се Трампова влада јасно усмерила на очување традиционалних европских вредности, по цену промене „конфигурације“ Европске уније.
То у случају Србије значи да ће Вучић, пре него што оде на ружан начин, јер друкчије очито не може, морати да затвори све коридоре за пролаз муслиманских миграната из арапских земаља, да ће морати да се уклони из свих преговора са Косовом, те да ће морати да потпуно промени спољну политику према земљама Блиског и Средњег истока, пре свега са Ираном.
Ових дана је стигла једна важна дипломатска порука на адресу Министарства спољних послова, у којој се каже да укидање виза Ирану и отварање авионских веза Техерана преко Београда и Ниша, може коштати Србију у најкраћем року, одговора контрамерама: увођењем виза за улазак у Европску унију, промена трговинских односа, подизање такси на авио превоз, укидање летова појединих компанија према Србији и отворен пут ка другим санкцијама. У овој дипломатској поруци, помиње се и чињеница да је Александар Вучић лично позвао и у Београду угостио иранског министра Џавада Зарифа и директоре највећих иранских компанија, и то у тренутку кад је Доналд Трамп захтевао од свих земаља савезница САД да прекину сваку пословну активност са овом државом.
Али, овде није реч само о Ирану него о укупном односу Вучићеве политике према свим исламским државама са којима је до данашњег дана сарађивао и са којима и даље сарађује без консултација у Бриселу и Вашингтону, где се реално и одређује међународна политика према Србији. Овде је такође реч и о чињеници да је Вучић самостално (ко је још заборавио како је Ангели Меркел показивао „мапе“ великоалбанског аутопута из Ниша до Драча, преко Тиране), покренуо остварење албанских територијалних и етничких аспирација, на штету Србије.
Након терористичких напада на хришћански свет, ни Европа ни Америка више нису спремни да воде „либералну политику“ према земљама из којих тероризам долази или у којима се та „змија у недрима“ гаји. Ту свакако спада и Косово, које је, сразмерно броју становника, дало највише учесника у војсци такозване Исламске државе. Вучић је и извозом оружја и војне опреме из Србије (које се нашло у рукама Исламске државе), направио себи праву „мишоловку“. Он се сада копрца али се Западу не жури да га из ње извади и полуживог процесуира. Јер, његове игре са арапско – исламским државама још увек трају. Последњи такав случај је са компанијом из Емирата „Ал Дахра“, иза које стоји он и његов брат, кумови и пријатељи. Ко му је из Емирата омогућио да користи ову „франшизу“ и са којим циљем?
Европска унија сматра Србију као главну државу региона, кључним проблемом кад је у питању однос званичне власти према мигрантима из арапско исламских земаља и према пословима које Вучићев води са поменутим државама, а које су синоним за средњовековне деспотије, у којима нема ни демократије ни основних људских права.
Вучићева Србија, како пише шведски „Aftonbladet“, извозник је криминала, насиља, оружја, наркотика, илегалних миграната, и свега онога против чега се Европска унија званично бори. У опширном чланку у којем наводи да се из Србије и БиХ, преко Хрватске, кријумчари оружје с којим ратују криминалне банде у Шведској. Ситуација је толико узнапредовала да шведски премијер Стефан Левен размишља да употреби војску у борби против организованог криминала.
Упркос свему овоме, Вучић је, према тврдњи одређених страних обавештајних извора на које се овакви европски медији позивају, спреман да скочи у провалију и учини нешто како да „српска јавност не буде бесна“ а да ипак направи корак ка једностарном признању Косова, које је још горе означено као извозник оружја, наркотика, организованог криминала и илегалних миграната.
Аустријски писац Херман Брох у свом роману „Вергилијева смрт“ означио је овакву „филозофију“ речима: „Не још, али, ипак већ“.
Ово значи да је српски диктатор понудио опцију да „не призна Косово“, али неће спречавати његово примање у Уједињене нације. Наводно, Европска унија би тиме била задовољна, а српска јавност га не би оптуживала да се одрекао јужне покрајине.
Да је то тако, и да он заиста размишља на тај начин, види се из његовог недавног ауторског текста у дневнику „Блиц“ где је у вези са тим рекао: „…Време је да престанемо као ној забијати главу у песак и да будемо реални“, да „проналажење решења захтева главу врућу од размишљања“, да је „Србији потребан одговоран и озбиљан приступ, храбар и реалан, али с погледом у будућност“…
Последње недеље септембра месеца 2018. године, Вучић је показао колико је очајан и колико му треба било каква, макар и купљена подршка, па се појавио у Нишу на отварању приватне аустријске фабрике „Cumtobel“ (која је, узгред речено, одмах добила десетак милиона евра субвенција из српског буџета!). Испред фабрике га је дочекао и велики натпис „Добро дошао председниче“. Људи су, кажу сведоци, пристизали у колонама, а на паркингу испред некадашње Електронске индустрије (ЕИ), паркирани су били аутобуси са таблицама из бројних градова, као и нека службена возила општина и јавних предузећа.
Судећи по регистарским таблицама тих возила, овај плаћени „оркестар за свадбе и сахране“ дошао је из Врања, Прокупља, Параћина, Неготина, Зајечара, Бабушнице, Пирота, Крушевца, Алексинца и других градова. Саобраћај од центра Ниша ка Нишкој Бањи је био блокиран због колоне аутобуса и возила, а читав циркус плаћен је из буџета локалних самоуправа које, иначе, немају новца ни за најосновније потребе. Сваком „учеснику“ плаћено је по 1.000 динара, а добили су и ланч пакет, да лакше издрже највијачку атмосферу, скандирања и аплаузе. Вучић је још једном понизио Србију, јавно се хвалећи како ће запослити десетине инжењера у фабрици сијалица (треба само замислити инжењера електронике како склапа већ „пројектовану“ сијалицу).
Очајник који је већ све изгубио, осим своје мале преторијанске гарде, која већ једним оком гледа где да побегне кад крене „контранапад“, имао је само тај један дан задовољства да га, као некада Милошевића, подржавају они које је странка СНС запослила. Али, како извори овога магазина тврде, већ у вечерњим сатима је из еуфорије упао у тешку депресију, тражио је флашу хладног белог мађарског вина, попио је лекове, окретао телефоне и тражио саговорнике до касно у ноћ.
Истина је неумољива. Пао је мрак и на њега и на његову манијакалну владавину. Питање је ко ће и како дописати остатак сценарија. Ко ће овога политичког миша извадити из „мишоловке“ у коју је упао и хоће ли га пустити да преживи и извести пред суд или ће га пустити да се удави, због сопствене мегаломаније и вечне глади за славом и новцем.
Може ли српски народ и могу ли сви грађани Србије устати и послати Вучића у ружну прошлост?
Диктатуре се, попут Вучићеве, историја томе учи, не могу оборити наранџастим револуцијама, ако нису подржане из иностранства, или од армије те земље. Да ли се српска војска, без обзира колико је згажена, спрема да обори „меканим пучем“ Вучићеву диктатуру? Дакле прво њега, па онда његов картел? Да ли је Вучићева посета и сусрет са Владимиром Путином 2. октобра у Кремљу његов последњи сусрет са значајним државником? И шта ће руски председник Путин имати да каже шизофреном српском колеги? И, да ли је, све оно што му је руски председник говорио, чуо на једно, а излазило му на друго уво? Једно је сигурно: Вучићева Велика пропаганда лажи представиће свога „Вођу“ као значајног човека који равноправно разговара са председником Путином.
Сваки дан под његовом диктатуром Србија тоне дубље и нестаће, ако је њени историјски савезници до краја године не спасу од зла, које производе Александар Вучић и његов картел. Јер, овде није реч само о опасности за Србију, већ и за европску безбедност.
Медведев на „зимском одмору“
Да руски председник није сентименталан ни према најближим пријатељима и сарадницима, потврђује случај бившег председника Руске Федерације и још увек званичног премијера Дмитрија Анатољевича Медведева.
Прес-служба Владе Русије потврдила је 23. августа да у скоријој будућности нису планирани јавни догађаји „због спортске повреде премијера Дмитрија Медведева“.
Повреда коју је премијер задобио током спортских активности „не дозвољава Медведеву да учествује у јавним догађајима“, речено је у прес-служби.
У прес-служби су потврдили да у блиској будућности нису планирани јавни догађаји.У саопштењу се није наводило о каквој повреди је реч и којој врсти спорта.
Директор одељења Владе за односе са јавношћу Михаил Бубен рекао је да руски премијер „није нигде отишао“ и да се налази у Москви.
Руска опозиција организовала је демонстрације, тражеи од русуког председника да се објави фотографија Дмитрија Медведева, али су демонстрације растурене интервенцијом полиције. Према фотографији премијера Медведева, коју екслузивно објављујемо, форензичари закључују да је он повређен „тупим, замахнутим предметом коегзистентне чврстине“. Све указује да је повреда нанета безбол палицом. Руски аналитичари спекулишу са информацијом да је премијер Медведев уклоњен, јер се успротивио реформи пензионог система, због које ових дана у Русији трају демонстрације грађана.
Српски председник Вучић тврди најближим сарадницима да га је пријем код председника Путина „дебело коштао“. Много је скупљи од сусрета са Хилари Клинтон.
Извор: anfor.org
