Роберт Кенеди Јуниор је храбро изложио како је сиријска инвазија од стране Трампове администрације још један посреднички нафтни рат.
Како се наводи у запањујућем есеју написаном 6 недеља пре гасног напада на сиријске грађане, Кенеди објашњава како САД финансира и управља ИСИС-ом да би дестабилизовали регион са циљем да на крају преузму контролу над снабдевањем нафте у региону.
“С обзиром да је наш фокус усмерен ка томе да разумемо успон Исламске државе као и изворе дивљаштва које је узело толико невиних живота у Паризу и Сан Бернандину, вероватно да бисмо желели да одговоре потражимо изван одговарајућих религијских и идеолошких објашњења. Уместо тога, требало би одговоре тражити у комплексној историји пута нафте.
Врло непријатан запис америчких насилних интервенција у Сирији-мање познат Американцима, али добро знан Сиријцима-посејао је плодно тло за настанак насилног исламског џихадизма, који данас компликује било какав ефикасан одговор наше владе како би се позабавила изазовом какав је ИСИС. Све док је америчкој јавности, као и политичарима, непозната, или далеко од свести ова страна историје, све наредне интервенције само ће појачавати кризу.
Како је Неw Yорк Тимес објавио 8. децембра 2015. године на насловној страни, политички лидери и стратешки планери ИСИС-а раде на томе да изазову америчку војну интервенцију која ће, знају из искуства, преплавити њихове редове добровољцима, угушити гласове умерених и ујединити исламски свет против Америке.
Да би разумели ову динамику, историју би требало сагледати из сиријске перспективе и из угла самог корена тренутног сукоба. Много пре наше окупације Ирака, 2003. године, која је била окидач Сунитске револуције која је сада прерасла у Исламску државу, ЦИА је џихадизам неговала као хладноратовско оружје и тако релацију САД-Сирија учинила оптерећену отровним пртљагом.
Током 1950-их, председник Ајзенхауер и браћа Дул, директор ЦИА-е Ален Дул и државни секретар Џон Фостер Дул, одбили су предлог уговора Совјета, да Блиски Исток буде неутрална зона Хладног рата и да се Арапима дозволи да владају арапским светом. Уместо тога повели су тајни рат против арапских националиста – које је Алан Дул изједначавао с комунистима – поготово када је арапско самоопредељење угрозило нафтне концесије.
Упумпавали су тајно војну помоћ тиранима из Саудијске Арабије, Јордана, Ирака и Либана. На једном састанку у Белој кући, којем су присуствовали директор планирања ЦИА, Френк Визнер и Џон Фостер Дул, септембра 1957, Ајзенхауер је саветовао Агенцији “Требало би да учинимо све што је могуће да истакнемо аспект “светог рата“.“
ЦИА је почела своје активно мешање у сиријске ствари, 1949 године – једва годину дана након формирања Агенције. Сиријске патриоте објавиле су нацистима рат, истерале колонијалне владаре Вишијевске Француске и створиле лако ломљиву секуларистичку демократију засновану на америчком моделу. Марта 1949, сиријски демократски изабрани председник Шукри ал Кувајти, оклевао је с одобрењем Транс-Арабијског гасовода, америчког пројекта који је требало да повеже нафтна поља Саудијске Арабије са лукама у Либану преко Сирије.
У својој књизи, “Наслеђе из пепела,“ историчар Тим Винер који је пратио рад ЦИА-е, сећа се да је у знак одмазде за Ал Кувајтијев “недостатак ентузијазма“ за пројекат америчког гасовода, ЦИА организовала удар смењујући Ал Кувајтија са “изабраним“ диктатором, осуђиваним криминалцем Хусни ал Заимом. Ал Заим је једва имао времена да распусти Парламент и одобри амерички гасовод, већ су га његови сународници свргнули с власти само четири и по месеца пошто је доведен на “власт“.
Уследило је неколико контра-удра у новој дестабилизованој држави. Сиријски народ поново се окушао у демократији 1955, поново бирајући ал Кувајтија и његову Народну партију. Ал Кувајти је још увек био неутралан у односу на Хладни рат, али с искуством попут америчког мешања у његовом дворишту, сада је нагињао Совјетима. То је навело директора ЦИА-е, Дула, да објави да је “Сирија зрела за удар“ и пошаље своју двојицу чаробњака када је реч о државним ударима, Кима Рузвелта и Рокија Стоуна у Дамаск.
Две године раније, Рузвелт и Стоун, су организовали удар у Ирану против демократски изабраног председника Мохамеда Мосадега пошто је Мосадег покушао да поново преговара несразмерне услове уговора између британског нафтног гиганта, БП. Мосадег је био први изабрани председник у историји Ирана дугој 4.000 година и врло популарни заштитник демократије света у развоју. Мосадег је протерао све британске дипломате пошто је открио покушај организовања државног удара британских обавештајаца који су радили у оквиру БП.
Мосадег је, ипак, направио грешку, јер се одупрео молбама својих саветника да протера и ЦИА, која је према њиховим, оправданим сумњама била савезник у британској намери. Упркос томе што је Дул гнајвио, председник Труман је забранио да се ЦИА активно укључи у британску намеру да оборе Мосадега.
Када је Ајзенхауер преузео кабинет, јануара 1953, истог трена је “пустио“ Дулове и пошто су свргли Мосадега у операцији “Ајакс,“ Стоун и Рузвелт су инсталирали шаха Резу Пахлавија, који је фаворизовао америчке нафтне компаније. Његове две деценије иживљавања над његовим сународницима коначно су и иницирале исламску револуцију 1979, која је оптерећивала нашу спољну политику 35 година.
После успеха у Операцији “Ајакс“, у Ирану, Стоун стиже у Дамаск, априла 1957. године са три милиона долара како би наоружао и подигао исламске милитанте и подмитио сиријске војне официре и политичаре да свргну ал Кувајтијев демократски изабрани режим. Према књизи “Тајни ратови ЦИА“, Џона Прадоса, радећи с муслиманским братством и са милионима долара, Роки Стоун је осмислио да убије сиријског шефа обавештајне службе, начелника Генералштаба и шефа комунистичке партије и да произведе „националну конспирацију“ широм Ирака, Либана и Јордана, а за то окриви Сиријске Баасисте.
ЦИА је планирала да дестабилизује Сирију и направи увод у инвазију коју би провели Ирак и Јордан, чије су владе биле под контролом ЦИА. Рузвелт је тада предвидео да ће се новопостављена марионетска власт “ослањати на репресивне мере и арбитрарну извршну власт.“
Међутим, сви ти новци ЦИА-е нису имали успеха у корумпирању сиријских војних официра. Војници су известили Баасистички режим о покушајима подмићивања. За одмазду сиријска војска је напала америчку амбасаду, заробивши Стоуна. После жестоког испитивања, Стоун је на ТВ-у признао своју улогу у иранском државном удару и покушају ЦИА-е да свргне сиријску демократски изабрану владу.
Сиријци су протерали Стоуна и још два службеника амбасаде и то је био први пут да су службеници америчке амбасаде били протерани из једне арапске земље. Ајзенхаурова Бела Кућа, наравно, одбацила је све сирисјке тврдње, Стоуново телевизијско признање као “фабрикације“, и све је то америчка штампа прогутала предвођена Неw Yорк Тимес-ом уз велико поверење америчког народа који су, као и Мосадег, делили идеалистичке погледе на њихову владу.
Сирија је очистила све политичаре који су симпатисали САД и погубила све војне официре који су били повезани с државним ударом. У знак одмазде Америка је довела Шесту флоту у Медитеран, претила ратом и хушкала Турску да нападне Сирију. Турци су стационирали 50.000 војника на граници са Сиријом па се повукли пред уједињеном арапском лигом бесном због америчких интервенција.
Чак и после протеривања, ЦИА је наставила са својим напорима да свргне демократски изабрану Баас режим.
После другог покушаја државног удара у Сирији, антиамерички нереди потресли су Блиски Исток: од Либана до Алжира. Међу догађајима био је и удар 14. јула 1958, предвођен од стране нових антиамерички настројених војних официра који су оборили ирачког проамеричког монарха Нури ал Саида. Организатори удара објавили су тајне владине документе разоткривајући тако да је Нури ал Саид био добро плаћена ЦИА марионета. Као одговор америчким играма, нова ирачка влада позвала је совјетске дипломате и економске саветнике у Ирак и окренула леђа Западу.
Ким Рузвелт је потом отишао на Блиски Исток да ради за нафтну индустрију којој је узгред и служио током своје каријере у ЦИА. Рузвелтова замена на месту шефа ЦИА станице, Џејмс Кричфилд, покушао је да организује атентат на новог ирачког председника користећи отровну марамицу. Тек после пет година ЦИА је коначно успела да смени ирачког председника и да инсталира Баас партију на власт у Ираку.
Харизматични млади убица, познатији као Садам Хусеин, био је један од истакнутих људи ЦИА-е и лидер њиховог новог Баас тима. Партијски секретар, Али Салех Саади, који је дошао заједно са Садамом Хусеином, касније би говорио “На власт смо дошли снагом воза звани ЦИА“. Према сећању Саида Абуриша, новинара и писца, ЦИА је Садаму послала “листу за одстрел“ људи “које је требало ликвидирати одмах како би се обезбедио успех“.
Кричфилд је касније признао да је ЦИА у суштини “створила Садама Хусеина.“ Током Реганове ере, ЦИА је снабдевала Хусеина милијардама долара кроз обуку, подршку специјалних снага, оружјем и обавештајним подацима са терена иако су знали да је користио нервни гас и биолошко оружје – чак и антракс који је добио од владе САД – у рату против Ирана.
Реган и његов директор ЦИА-е, Бил Кејси, у Садаму су видели потенцијалног пријатеља америчке нафтне индустрије и важну препреку у ширењу иранске исламске револуције. Њихов емисар Доналд Рамсфелд, током посете Багдаду 1983, донео је Садаму пар златних каубојских мамуза и мени хемијско-биолошког и конвенционалног оружја. Истовремено ЦИА је нелегално снабдевала Садамовог непријатеља, Иран, са хиљадама протвитенковских и противавионских ракета како би се борили са Ираком. Џихадисти с обе стране касније су искористили већину тог наоружања које је ЦИА допремила против америчког народа.
Чак и када је Америка размишљала о још једној насилној интервенцији на Блиском Истоку, већина Американаца није знала да су бројне грешке ЦИА-е, које су произвеле “повратне ударце“, помогле садашњу кризу. Деценије агенцијиних “игара“ и данас одјекују Блиским Истоком, у њиховим главним градовима, од џамија до мадраса преко свих тих портрета демократија и умереног Ислама које је ЦИА директно својим играријама уништила.
Параде иранских и сиријских диктатора, укључујући Башара ал Асада и његовог оца чине историју Агенцијиних крвавих државних удара као увод за њихову ауторитарну владавину, репресивне тактике и њихову потребу за савезом са Русијом. Ове приче су добро познате народима Сирије и Ирана који америчке интервенције интерпретирају као саставни део њихових националних историја.
С друге стране, док наративи америчких медијских папагаја, нашу војну подршку побуњеницима у Сирији преводе искључиво као хуманитарну, многи Арапи садашњу кризу виде као још један посреднички рат због гасовода и геополитике. Пре било какве дубље анализе требало би, онда, да се позабавимо и неким од постојећих чињеница које заиста подржавају њихов угао посматрања.
За њих, наш рат против Башара Асада није почео мирним протестима током арапског пролећа 2011. године. Он је за њих почео 2000. године, када је Катар предложио изградњу 1.500 километара дугог гасовода у вредости од 10 милијарди долара, који је требало да иде преко Саудијске Арабије, Јордана, Сирије и Турске.
Катар дели с Ираном Јужни Парс-Северно поље, гасна налазишта која су и најбогатија налазишта гаса на свету. Међународни трговински ембарго који је до недавно био на снази забрањивао је Ирану да продаје гас. У међувремену катарски гас могао је да дође до европског тржишта само у течном стању, допреман морским путевима. То је прилично ограничен у количинама и изузетно скуп енергент.
Предложени гасовод требало је да директно повеже Катар с европским тржиштем преко дистрибуционих терминала у Турској, која би дебело наплаћивала транзит. Катарско-турски гасовод би тако краљевствима Персијског залива донео доминацију на светском тржишту природног гаса и ојачао Катар, иначе америчког најближег савезника у арапском свету. У Катару се налазе две америчке војне базе и централна команда САД за Блиски Исток.
ЕУ која добија 30 одсто гаса из Русије, такође је била подједнако заинтересована за гасовод, који би њеним чланицама донео јефтинији гас и одушак од руског економског и политичког утицаја.
Наравно, Руси који 70 одсто свог извоза гаса продају Европи, гасовод Катар-Турска разумели су као егзистенцијалну претњу. Из Путинове перспективе, катарски гасовод, је НАТО план у корист промене статуса кво који би Русији одузео њено упориште на Блиском Истоку, удавио руску привреду и окончао руску моћ на европском енергетском тржишту. Године 2009., Асад је изјавио да ће одбити да потпише споразум који би омогућио да гасовод иде преко Сирије “како би заштитио интерсе наших руских савезника.“
Даље, Асад је разбеснео заливске монархије предлогом који су одобрили Руси да се изгради “Исламски гасовод“ који би ишао из Ирана преко Сирије до лука у Либану. Исламски гасовод би шитски Иран учинио доминантним снабдевачем европског енергетског тржишта а не сунитски Катар, и истовремено драматично повећао утицај Техерана у региону Блиског Истока, па тако и света. Израел је, такође, одлучно кренуо у опструкцију Исламског гасовода који би ојачао Иран и Сирију, а тако и њихове савезнике: Хезболах и Хамас.
Тајни телеграми и извештаји обавештајних агенција САД, Саудијске Арабије и Израела показали су да је у моменту када је Асад одбацио предлог изградње Катарског гасовода, да су се војни и обавештајни планери убрзо договорили да изазову сунитски устанак у Сирији како би збацили Башара Асада с власти због његове некооперативности. Како наводи WикиЛеакс, 2009. године, убрзо пошто је Асад одбио катарски предлог, ЦИА је почела да финансира опозиционе групе у Сирији.
Породица Башара Асада припада Алавитима, муслиманској секти која је ближа шитима. “Башар Асад никада није требало да буде председник,“ каже новинар Симон Херш. “Његов отац га је вратио са школовања, медицинског факултета у Лондону, када је његов старији брат и наследник трона убијен у аутомобилској несрећи.“
Асадов режим је врло свесно и намерно био успостављен као секуларистички и имресивно разнолик. Сиријска влада и војска, била је, примера ради, у више од 80 одсто састављена од Сунита. Асад је успевао да осигура мир међу својим тако разноликим народом, преко јаке и дисциплиноване војске лојалне Асадовој породици. Војни чинови били су изузетно плаћени, обавештајне структуре добро опремљене, изузетно хладне у спровођењу задатака с високом стопом успеха.
Нико, није могао да поверује да ће режим тако склизнути у анархију која је збрисала Египат, Либију, Јемен и Тунис. До пролећа 2011. године, постојала је мала група мирних демонстраната у Дамаску која је протестовала против Асадове “репресије.“ То је више био ехо арапског пролећа од прошлог лета који се ширио друштвеним мрежама кроз целу арапску лигу. Ипак, према објављеним тајним телеграмима WикиЛеакс-а, ЦИА је већ била на терену у Сирији.
Сунитска краљевства, богата петродоларима, желела су дубље да се умешају и да у то укључе Америку. 4. септембра 2013. године, државни секретар САД-а, Џон Кери рекао је током конгресног саслушања да су сунитска краљевства спремна да сносе трошкове америчке инвазије на Сирију како би збацили Асада.
Упркос притисцима Републиканаца, Барак Обама успео је да одбије предлог да војска уђе у Сирију и да млади амерички плаћеници гину поново због гасовода. И не само то, одбио је и даље финансирање такозваних “умерених.“ Али већ крајем 2011. године, републикански притисак и наши сунитски савезници ипак су увукли Америку у сукоб.
И 2011. године, САД се прикључује Француској, Катару, Саудијској Арабији, Турској и Великој Британији у формирању Коалиције “Пријатељи Сирије,“ која је званично тражила уклањање Асада с власти. ЦИА је обезбедила 6 милиона долара за Бараду, британску ТВ станицу, која би дала медијску логистику у рушењу Асада. Саудијска обавештајна документа која је објавио WикиЛеакс, показала су да су 2012. године, Турска, Катар и Саудијска Арабија наоружавале, обучавале и финансирале радикалне џихадистичке борце из Сирије и Ирака, као и осталих делова, да збаце Асада и његов режим близак Шитима. Катар који је требало највише и да добије, уложио је 3 милијарде долара у формирање и јачање побуњеника и позвао Пентагон да обучи побуњенике у америчким базама у Катару.
И, како је предвиђено, Асадова реакција на увезену кризу, бомбардовањем сунитских упоришта, поларизовала је сунитско-шитски свет још дубље и омогућила америчким политичарима да Американцима продају идеју да је борба за гасовод у ствари хуманитарни рат.
Пентагонови аутори документа на седам страница су, чини се, предвидели успон Исламског калифата:
“Уколико се ситуација буде развијала, постоји могућност успостављања прокламоване или не, Салафистичке управе у Источној Сирији (Хасака и Дер Зор) и ово је управо оно што силе које дају подршку опозицији желе како би изоловали Асадов режим.“ Пентагонов извештај упозорава да ова нова управа може да се прошири до Ирачке границе, Мосула и Рамадија и “прогласи Исламску државу и уједињење с осталим терористичким организацијама у Ираку и Сирији“.“
Наравно, управо је ово оно што се заиста и догодило. Не случајно, делови Сирије које је окупирала Исламска држава су управо они делови руте којом је требало да прође катарски гасовод.
Али тада, сунитски “ратници” ужаснули су амерички народ обезглављивањем и протеривањем милиона избеглица према Европи. “Стратегија заснована на тези непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, ипак је врста заслепљивања,” каже Тим Цлементе, који је председавао зеједничким антитерористичким јединицама у периоду 2004-2008 и био официр за везу између ФБИ, ирачке народне милиције и америчке војске. “Направили смо исту грешку као када смо обучавали муџахедине у Авганистану. У моменту када су Руси отишли, наши наводни пријатељи почели су да руше антиквитете, поробљавају жене, откидају делове тела и пуцају на нас,” рекао је Клемете у једном интервјуу.
Када је “Џихадиста Џон” почео да убија заробљенике на ТВ, Бела кућа је кренула да спинује, ређе прича о рушењу Асада, чешће о регионалној стабилности. Обамина администација је почела да додаје више “светла” у простору између ње и побуњеника које смо финансирали.
Широм Блиског Истока, арапски лидери су већ рутински оптуживали САД за формирање Исламске државе с врло јасном намером. Суштински, већина бораца Исламске државе и њихових команданата су идеолошки наследници џихадиста које је ЦИА неговала током више од три деценије од Сирије и Египта до Авганистана и Ирака.
Пре америчке инвазије на Ирак, није постојала ал Каида у Садамовом Ираку. Председник Џорџ В. Буш, уништио је Садамов секуларистички режим и његов сатрап, Пол Бремер, у монументалном чину лошег управљања, заправо је врло ефикасно створио сунитску војску, сада познатију као ИСИС.
Тим Клементе, бивши председник заједничке специјалне јединице ФБИ, рекао ми је да је разлика између конфликта у Ираку и Сирији, у томе што милиони војно способних мушкараца беже с ратишта за Европу, јер не желе да воде туђи рат.
Очигледно објашњење је да они умерени делови популације беже од рата који није њихова ствар. Једноставно желе да побегну судбини која их доводи у простор између чекића и наковња: између Асадовог режима који подржава Русија, с једне стране; и злих сунитских џихадиста које смо ми направили у овом глобалном рату око гасовода. Не можете кривити Сиријце што не виде свој интерес у овом плану било с московске или вашингтонске стране. Суперсилама није преостало више опција за изградњу идеалистичке будућности које умерени Сиријци могу видети као своју и за коју се вреди борити. Јер, нико не жели да гине због гасовода.
Где је одговор? Уколико је наш дугорочни циљ: мир на Блиском Истоку, самоуправа арапских народа и национална безбедност код куће, сваку нову интервенцију морамо сагледавати крој овај историјски контекст уз јаку жељу да коначно научимо своје лекције. Само онда када, ми Америкаци, разумемо историјски и политички контекст овог сукоба, тек тада ћемо дати одговарајући одговор на политичке одлуке које доноси наше политичко вођство.
Када овај конфликт ослободимо те “хумаитарне” патине и признамо да је сиријски конфликт у ствари нафтни рат, наша спољнополитичка стратегија тада добија на јасноћи. Као што Сиријци беже у Европу, ниједан Американац неће хтети да своју децу шаље да умиру за гасоводе. Уместо тога, наш први приоритет треба да буде онај који се уопште и не спомиње – треба да напустимо наше блискоисточне нафтне игре, што је врло оствариво с обзиром да по питању ресурса Америка постаје све независнија. Следеће, морамо значајно да смањимо свој војни профил на Блиском Истоку и дозволимо Арапима да управљају арапским светом.
Време је да Американци преотму Америку из руку овог новог империјализма и врате се на стазу идеализма и демократије. Треба Арапима да оставимо њихов свет на управу и своју енергију усмеримо на обнову наше националне државе. Треба да започнемо овај процесс, не инвазијом на Сирију, већ окончањем овисности о нафти И гасу.“
Извор: Wебтрибуне.рс
