Пише: Борис Над
Процеси растакања ЕУ узимају маха и одвијају се логиком и брзином која измиче моћи поимања бриселских еврократа
Према анализи уредника Фајненшел тајмса, сада је у току и „сумрак владавине“ Ангеле Меркел, чији „ауторитет, после тринаест година, убрзано нестаје“. Према коментару Дојче велеа, пад Ангеле Меркел сада је само питање времена. Слична судбина могла би задесити и пројекат Европске уније Пројекат Европе као јединственог тржишта, у знаку „слободног протока идеја, људи и капитала“, већ је постао прошлост – барем за Британце, који ће Европску унију дефинитивно напустити 29. марта 2019. године, тачно у 11 часова. Као брод који тоне.
Разлаз се неће одвијати безболно ни глатко. После неуспешног састанка британске премијерке Терезе Меј са европским челницима, и одбијања Брисела да прихвати план „Чекерс“, који је предвиђао стварање зоне слободне трговине између Британије и ЕУ, острвски таблоиди су ове последње назвали „прљавим (европским) пацовима“ – „ЕУ Диртy ратс“.
Шеф британске дипломатије Џереми Хант је на конгресу Конзервативне партије Европску унију упоредио са „затвором сличним Совјетском Савезу“. Питање које је овом приликом изговорио британски дипломата има само реторички значај: „Шта се догодило са вером у себе и са идеалима европског сна?“ Много је важнија констатација да ЕУ „кажњава Велику Британију због њене одлуке на напусти Унију“.
Још је значајније упозорење које је упутио Бриселу након што је овај „одбио да прихвати руку пријатељства“ коју му је, у име Британије, пружила Тереза Меј: „Ако претворите ЕУ у затвор – биће све више земаља које ће желети да оду, а не мање. Ми нећемо остати једини затвореник који је хтео да побегне…“
Судећи по изјави италијанског сенатора и посланика Покрета пет звездица Елија Ланутија, таквих затвореника има још. Како преноси Коријере дела сера, сенатор је само гласно рекао оно што мисле многи Италијани: „Ако је ово ЕУ, зашто смо још овде? Једино нас још веже заједничка валута.“ „Доста је“, додао је повишеним тоном Ланути, „нећемо више лизати ципеле фрау Меркел, нећемо клечати пред насилником Макроном. Окончајмо европску клептократију.“
КРАЉ ЗА ЈЕДНУ СЕЗОНУ
Унутар такве ЕУ – или оног што од ње преостаје – неславно је пропао и Макронов амбициозни пројекат реформи, у правцу Сједињених Европских Држава, који је предвиђао стварање јединственог финансијског и јединственог система европске одбране и безбедности. Макронова „европска супердржава“, како се најзад показало, била је мртворођенче.
Ни од громогласно најављиване и прижељкиване „европске ренесансе“ по свој прилици неће бити ништа. Сувласник Монда га је узалуд поредио с „Наполеном на Јени“ и са „духом новог света“. Макрону није пошло за руком да „ствара историју“, он се, у међувремену, претворио у њену узгредну фусноту. Макрон је био само несуђени Бонапарта, „Наполеон без коња“, некрунисани и ни од кога признати „краљ Европе“. Краљ за само једну сезону.
Његова краткотрајна популарност била је маркетиншки трик, а његов, помало натегнути и невешто глумљени евроентузијазам нешто што се убрзо истопило, као снег на сунцу. Макронова популарност не престаје да пада, пре свега зато што Француска, како изгледа, „није спремна да прихвати технократску ултралибералну концепцију у његовом односу према раду“; концепцију која је интегрални део Макроновог обећаног „новог света“.
Подједнаком брзином истопило се и „европско политичко јединство“. Покушај Брисела да дисциплинује непослушне чланице, попут Орбанове Мађарске, покретањем фамозног члана 7, био је „грешка“, недовољно промишљен потез, који је оголио чињенично стање: центар је немоћан, институције у парализи, процеси растакања узимају маха и одвијају се логиком и брзином која измиче моћи поимања бриселских еврократа.
„МИ ТО (НЕ) МОЖЕМО“
Кључни проблем Европе је, наводно, популизам, а он нараста на таласу мигрантске кризе. Према Хорсту Зехоферу, немачком министру унутрашњих послова и лидеру Хришћанско-социјалне уније, која је најважнији коалициони партнер Ангеле Меркел, проблем миграција је „мајка свих политичких проблема“ у Немачкој, а онда то, по принципу спојених судова, вероватно важи и за читаву Европу.
Да ли је то баш тако? Или је Зехоферова порука само музика коју бирачи, они који се сада приклањају Алтернативи за Немачку, желе да чују, парола скована за дневну употребу, за локалне изборе у Баварској, у страху од нових изборних пораза? (Зехоферова ЦСУ је на изборима у Баварској остварила најгори резултат од 1950. године; прим. НС)
Датирају ли заиста сви проблеми Немачке и ЕУ од 2015, када је немачка канцеларка упутила позив мигрантима да су „добро дошли“, уз слоган који је позајмљен из председничке кампање Барака Обаме 2008: „Yес, wе цан“, и за ту прилику преведен на немачки: „Wир сцхаффен дас“ – „Ми то можемо“.
Тада је Меркелова веровала да ће немачко друштво и привреда имати користи од прилива стотина хиљада избеглица и да ће то Немачкој, као „снажној држави“, само уколико „на исправан начин приступи овом задатку, отворити нове могућности“. Политичко слепило, кратковидост или изнуђен потез који би је, у крајњем, могао коштати наставка политичке каријере?
Судбоносна реченица први пут је изговорена 31. августа 2015. Историјска одлука да Немачка отвори своје границе у немачкој штампи тада је слављена као „други пад зида“. Алузија се односи на онај Берлински, чије је рушење означило уједињење до тада подељене Немачке и пад једног пола – Источног, комунистичког – у блоковски подељеном свету. Немачка је преко ноћи постала привилеговани савезник Сједињених Држава.
Тако „уједињени Запад“ сместа је прионуо на посао исцртавања нових политичких мапа и линија подела, почев од Балкана, где је, за почетак, разбијена и подељена Југославија, преко Блиског и Средњег истока, до Молдавије и Украјине (2014), и данас Македоније, све под заставама НАТО-а и ЕУ. Једнима је у томе запало да постану „Запад“, додуше трећеразредни, део НАТО-а и нове, уједињене Европе, „европске породице срећних народа“, попут балтичких република из бившег СССР-а и „северозападних република бивше Југославије“, другима је, попут Србије, Босне и Херцеговине и Македоније, било суђено да постану парије „новог европског и светског поретка“.
ИНТЕРФЕЈС АМЕРИЧКОГ ПРИСУСТВА У ЕВРОПИ
Меркелова је у свим тим променама показивала изненађујућу доследност, настављајући да корача стопама својим претходника. Немачка је, током њене, тринаест година дуге владавине, била предани и марљиви амерички савезник. Таква Немачка је спремно подржала све америчке авантуре на Блиском истоку, асистирала је и у распиривању тероризма у Сирији и инсистирала да „Асад мора да оде“. Питање независности Косова, још од њеног проглашења, за Немачку је било, а и сада је, „свршена ствар“.
У Украјини је одиграла незамењиву улогу, пружајући логистичку подршку несуђеној „револуцији“, упркос отвореном презиру који је према Унији показала тадашња државна секретарка САД Викторија Нуланд речима: „Фуцк ЕУ“. Осудила је „руску анексију Крима“ и прогласила антируске санкције, поручујући руском председнику да се „налази на погрешној страни историје“. У афери „Скрипаљ“ стала је без резерве на страну Лондона и Беле куће, игноришући чињенице и погоршавајући већ ионако лоше односе са Руском Федерацијом, који су, још од времена Хладног рата, доспели на историјски минимум.
Према речима руског политиколога Валерија Коровина, Меркелова је била и остала „заточеник веома ригидних политичких стереотипа који су важили почетком 90-их“ и „интерфејс америчког присуства у Европи“ – чак и када јој је из Беле куће, нимало дискретно, поручено да више нема потребе за њеним услугама. Исту врсту доследности Меркелова показује и о питању мигрантске кризе, и то у тренутку када се суочава с правом побуном међу земљама чланицама ЕУ и, што је можда важније, са побуном „код куће“, у самој Немачкој.
После избијања финансијске и економске кризе, Меркелова је постала омражена у већем делу Европе, посебно на сиромашном југу, коме је наметала ригидни „програм штедње“. Финансијска помоћ државама суоченим с банкротом била је одобравана само „под тачно одређеним условима“, што је значило губитак на стотине хиљада радних места и у низу земаља изазвало праве социјалне потресе. Ова политика је „извела грађане Шпаније, Португалије и Кипра на барикаде“: „Они су протестовали против ’немачке хегемоније’“, примећује Дојче веле, а „канцеларка је на плакатима представљана као непопустљив и немилосрдан диктатор, често изједначаван са Хитлером“.
ПАД АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ
Таква ригидност произвела је једну несумњиву последицу: илузија европске солидарности се расплинула. Ако је канцеларка Меркел заиста била „интерфејс америчког присуства у Европи“, Немачка је за ту улогу била богато награђена: она је учврстила своју хегемонију у Унији користећи, између осталог, економску и финансијску кризу. Тако је било барем до новог заокрета у Белој кући и избора Доналда Трампа. „Европска унија је свакако у кризи“, закључују поједини аналитичари, „али она није мигрантска већ политичка. Она није изазвана спољашњим факторима већ је то унутрашња криза између старих и нових чланица, између богатог севера и осиромашеног југа – то је криза Ангеле Меркел и њене политике штедње.“
Другим речима, досадашњи модел европских интеграција је исцрпљен, он је већ изгубио своју привлачну снагу. Ширење ЕУ је у суштини заустављено. Политичка криза унутар Уније досегла је неслућене размере. Сви предлози реформи су наилазили на зид одбијања земаља чланица. Последњи у низу био је онај који је понудио Емануел Макрон.
Према анализи уредника Фајненшел тајмса, сада је у току и „сумрак владавине“ Ангеле Меркел, чији „ауторитет, после тринаест година, убрзано нестаје. Све би се одвијало још брже када би дошло до краја необичне немачке владајуће коалиције и када би се ЕУ одвикла од ње као фиксне тачке у региону урушеном економским и политичким преокретима“.
И за Немачку и Европу наступа ново „доба политичких турбуленција“. И до тога долази у тренутку када је „ЕУ поларизована између либералних и националистичких политичких снага. Смањивање моћи (Немачке и Ангеле Меркел) оставиће празнину нарочито сада, када је француски председник Емануел Макрон окупиран проблемима код куће, иако ће и други у томе видети прилику да промене начин на који функционише ЕУ“.
Према коментару Дојче велеа, пад Ангеле Меркел сада је само питање времена. Догађаји у Немачкој, после мучних преговора о формирању нове владе, одвијали су се својим током. После афере коју је проузроковао Зехофер, уследио је Кемниц.
Овај догађај је главни обавештајац Немачке Ханс Георг Месен коментарисао речима: „Не знам шта сам видео.“ Потом је уследила и његова смена. Сада, како констатује извештач Дојче велеа, „једва годину дана после избора“, више није питање да ли је Меркелова пред крајем каријере већ само колико брзо ће пасти“. „А томе ће се“, закључује Инес Пол у свом коментару, „радовати и Алтернатива за Немачку и Доналд Трамп.“
ПАX АМЕРИЦАНА ИДЕ КА СВОМ КРАЈУ
Доналд Трамп, међутим, нема много разлога за радовање. Председник Сједињених Држава исмејан је током говора у Уједињеним нацијама, у тренутку док је говорио о успесима своје администрације. Иако нема сумње да су му се подсмевали управо они против којих је Трамп и повео свој крсташки поход, остаје чињеница да је то, још од постанка ОУН, догађај без преседана.
Како примећује Иван Данилов: „Ниједна империја не може преживети подсмевање, поготово ако је помешано са презиром.“ И такође: „Наступ председника САД Доналда Трампа у Генералној скупштини УН означио је прелазак од бојажљивог уважавања САД ка њиховом злобном исмевању.“ То је лош знак за империју за коју сад многи тврде да је кренула путем стрмоглавог пада: „Управо зато су амерички новинари ’убијени у појам’: Паx Америцана иде ка свом крају док му се сложно смеју дипломате и политичари из целог света.“
То је само једна страна медаље, овај догађај је могуће посматрати и из нешто другачијег угла. Реч је, очигледно, о борби која се већ дуго води, унутар и изван САД, између противника и присталица оног што се еуфемистички назива „светским либералним поретком“ – а тиче се, у првом реду, „положаја и данашње улоге САД у свету“. Трамп је током овог говора успео да изговори кључну реченицу: „Ми одбацујемо идеологију глобализма и прихватамо идеологију патриотизма.“
У пракси, то значи повратак тврдом протекционизму – мера којој је Америка већ прибегавала у својој историји – комбинованим са снажним притиском, и на непријатеље и на савезнике. Циљ је кристално јасан: побољшати већ катастрофалан трговински биланс САД и обновити увелико посусталу америчку индустрију. Оваква политика довела је до покретања правог царинског и трговинског рата – засад с Кином и ЕУ – али у овом тренутку још није јасно какве ће то стварне ефекте имати по америчку привреду и да ли ће Трампу поћи за руком да смањи растући дефицит. Штету ће, то је извесно, трпети сви.
СВЕТ У ПРЕВИРАЊУ
То нису добре вести за Немачку. Још мање, за немачке политичке елите. Да ли је онда главни проблем Европе и Немачке успон такозваног десног популизма, како то тврде либерални политички аналитичари? Свет се налази у превирању, у коме преко ноћи падају стара и стварају се нова савезништва. Стиче се утисак да се у таквом свету европске политичке елите једноставно не сналазе, а да ЕУ не полази за руком да се у њему позиционира на одговарајући начин и (ре)дефинише односе, најпре унутар Уније, потом и с другим важним актерима. Уместо тога, оне воде свој рововски рат против нејасно схваћеног популизма.
Главни узрок кризе ЕУ свакако није Доналд Трамп, а ни европски „десни“ или „леви популизам“. Популизам није узрок него пука последица, последица политике која је предуго вођена у Бриселу, у Берлину и Паризу. Прави узрок је, по свој прилици, оно што се назива „губљењем додира с реалношћу“ европских елита, у свету који се све брже мења. А то даје плодно тло и погонско гориво евроскептицима и популистима свих боја.
„’Популисти Европе, уједините се – у предграђу Брисела!’“, пише портал Политико, „то је оно што би требало да оствари Покрет (Мовемент), први клуб за евроскептике и популисте“, на чијем је челу контроверзни бивши главни стратег Доналда Трампа Стив Бенон.
Како примећује Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча, сада „такозвана хуманистичка левица тврдоглаво захтева од свих других, од умерено левих до умерено десних, од хришћанских, преко зелених до либералних, да међу собом прихвате било какву изборну комбинацију, чак и ако се идеолошки не подносе, а програми им се одбијају, све то са циљем да се обезвреде изборни добици популиста“.
Кључно питање је, међутим, следеће: „Ако је тако, а зашто их онда помажу? Јер се управо то догађа – да тиме што губе додир с реалношћу, хуманистичке елите дижу изборни рејтинг десним популистима.“
И није ли то пут који води право у европску катастрофу?
Извор: Печат
