Српско Тужилаштво за ратне злочине и даље води истрагу о трговини органима на Косову. За овај монструозни злочин против човечности почињен у забитима Албаније најпре су се заинтересовали амерички новинар Мајкл Монтгомери, хашка тужитељка Карла дел Понте и специјални известилац Савета Европе Дик Марти.
Последња у низу је француска истраживачка новинарка Ванина Канбан, иначе пореклом из Шибеника, у чијем филму “Трговина органима: Скандал у срцу Европе” се појављују сведоци до сада непознати српској јавности.
Појављује се и унутрашњост злокобне „жуте куће“.
Ово су неки од детаља из документарца који до данас никада није приказан српској публици и јавности
Летњи месеци 1999. године. Само што се завршио рат на Косову. Камион са затвореницима стаје на фарму у Бурељу на северу Албаније. Возач наоружани Албанац, затвореници Срби. Цивили. У камион убацују још четири човека. Опет Срби. Предаја траје кратко уз врло мало размењених речи. Увежбана рутина. Пали се мотор камиона и он даље креће, на следећи пункт – аеродром у Фуше Круји.
Затворенике изводе на светлост дана, а дочекују их наоружани војници УЧК… У гомили намрштених лица једно их пита: Да ли сте ударани? Јесу ли вас тукли, малтретирали? Љубопитљиво лице лекара спровело је затворенике у кућу.
Унутрашњост опоро мирише на лекове и медицинске препарате. Јасно им је да су у некој врсти приручне болнице. Тек када су угледали операциони сто, поред којег је стајао хирург, схватају шта им се спрема.
Једног по једног, заробљенике изводе напоље. Спроводе иза куће. Припремају. Пуцају у главу. А онда њихова тела односе хирургу под нож. Прво један бубрег. Па други. Витални органи се пакују у специјалне транспортере и односе на оближњи аеродром, одакле лете богаташу у иностранство.
Трговина људским органима Срба на Косову, о којима се зна мало, а опет довољно да су тужитељи Хашког трибунала и Дик Марти успели да склопе коцкице и направе јединствену руту са четири локације, ни до данас није решена. Кажу, када нема тела, нема ни дела. А да унакажени остаци никада не буди потражени потрудила се Албанија која никада није дозволила испитивање и евентуалну ексхумацију масовних гробница. По питању ових истрага ни Тужилаштво за ратне злочине Србије није се прославило, без обзира на то колико себи желели да припишу заслуге.
Међутим, према сазнањима “Експреса”, које због осетљивости овог случаја није било могуће званично потврдити, истрага тужилаштва и даље траје! Иако су формално већину доказа већ проследили Специјалном суду за злочине ОВК. Ако он икада проради.
Баш у овом документарцу Монтгомери истиче да су албанске снаге биле подржане од стране Запада и да је у то време ОВК хапсио на десетине српских грађана који су преко границе слати у Албанију.
Није клање, него реума
Један од војника признао је Монтгомерију шта се дешавало септембра 1999. године и како су затвореници превожени до фарми у централној Албанији, око града Бурељ. По први пут, у овом филму чуло се сведочење неколико људи који су директно учествовали у транспорту.
– Кренули смо камионом, док нас је један хеликоптер пратио. Ја сам возио са колегом који је седео поред мене. Иза је било између 27 и 37 затвореника. Били су цели везани. Рекли су нам да не смемо да их малтретирамо, на шта сам се изненадио јер су раније затвореници били тучени. Када смо стигли, ослободили смо их. Било је ту и жена у другом делу фарме. Било их је десетак, сигуран сам, нисам их видео, али су се чули гласови и причале су српски – поверио се војник Монтгомерију, који је снимак пустио у документарцу Канбанове.
Амерички новинар претпоставио је да су Срби чувани преко границе како би се за њих тражио откуп. Због недовољно података, одлучио је да не објављује причу, већ да о свему обавести Савет Европе. Међународни истражитељи УНМИК-а одлазе са Монтгомеријем 2003. у Бурељу и тамо проналазе фарму са великом жутом кућом. Сада већ до пола окречену у бело. На имању откривају омоте и бочице лекова за смирење, хируршки мантил, шприц и инфузију, што изазива немир међу мештанима Буреља. Испитујући под и намештај, долазе до закључка да су читаве две просторије прекривене крвљу. Мрље су биле у облику правоугаоника.
Баш онолике колики су и операциони столови. Експерти су испитивали власника куће који је рекао да се његова жена два пута порађала у тој просторији. Током другог испитивања, он даје другачију верзију, а то је да су у тој просторији током зиме држали стоку, те су отуда трагови крви свуда?! После неколико година, новинарка је посетила и “жуту кућу”, где је разговарала са главом породице Абдулахом и његовим сином и снајом Месином и Меритом Катуци. Сви до једног из породице Катуци негирали су злочине. На конкретно питање како је могуће да је било крви у просторијама, она је одговорила да се тамо два пута порађала и да су ту обично секли месо. На питање зашто су се ту налазили бели мантил, шприц, лекови и други инструменти, госпођа је поручила:
– То је зато што је мој син био болестан. Патио је од реуматизма. Имао је стално високу температуру све до десете године. То је од реуматизма – одговорила је помало збуњено Мерита Катуци, иако пронађени лекови као што су “цинаризин” и “транксан” немају никакве везе са реуматизмом.
Да у “жутој кући” није било никаквих порођаја, нити клања стоке, већ организовано вађење органа, које Енглези цинично зову орган харвестинг (жетва), потврдила је и бивша хашка тужитељка Карла дел Понте у својој књизи.
Извор: Курир.рс/Експрес
