Седам година после устанка у коме је убијен либијски вођа Моамер Гадафи, становници те земље сада признају да им недостаје дугогодишњи диктатор, измучени свакодневним животом испуњеним хаосом, нестанцима струје и борбама противничких милиција за контролу над дубоко подељеном земљом.
Кад је пре шест година Гадафи убијен на улицама родног Сирта, многи Либијци осетили су слободу после 42 године живота под чврстом руком. Али, демократија којој су се надали претворила се у грађански рат разних милиција, док су истовремено привредни параметри у сталном паду. Стога не чуди изјава једног локалног лекара који је изјавио да је 2011. године са великим жаром рушио Гадафија, а да данас увиђа да је то била највећа грешка. Многи Либијци данас сматрају да је живот под Гадафијем био неупоредиво бољи него што је сада.
Пуковник по чину, Гадафи је владао чврстом руком користећи се корумпираним
државним апаратом, али истовремено је држао у миру завађена либијска племена и, захваљујући огромним приходима од нафте и гаса, осигуравао становништву пристојан стандард, недостижан за народе околних држава, а и за неке народе у источној Европи.
Али, када је 2011. избила побуна, главни град Триполи пао је крајем августа, а Гадафи је побегао у родни Сирт, који су окружили побуњеници. Очајни Гадафи одлучио се тада на самоубилачку акцију пробијања обруча конвојем возила. Конвој су бомбардовали НАТО-авиони, а Гадафи се сакрио у одводној цеви где су га пронашли бесни побуњеници и убили.
Снимци последњих тренутака некад неприкосновеног либијског вође, изазвале су мучнину и гађење широм света. Гадафи је завршио међу разулареном руљом која га мучи, пребија, силује ножем и на концу убија хицем из пиштоља. Његово тело касније је изложено попут ловачког трофеја.
Либијске власти никада нису у потпуности истражиле смрт бившег лидера, упркос обећањима да ће то учинити, а Омран Бин Шабан, побуњеник заслужан за хапшење Гадафија је под неразјашњеним околностима умро у Француској 2012. године док је примао терапија.
Али, ситуација после Гадафијевог пада може се описати као потпуни хаос. Народ коме је доста насиља и рата либијске револуције, жели повратак правде и владавине закона. Али, влада националног јединства у Триполију која има потпору УН-а, бори се како би успоставила своју власт у читавој земљи, са супротстављеним парламентом на истоку земље, који подржава јединице контроверзног маршала Калифе Хафтара.
Већина Либијаца би волела да је могла да види Гадафија пред судом, јер је на многа питања само он могао да одговори. Уосталом, владао је више од четири деценије. Али, сада већина Либијаца, укључујући и бивше средње рангиране лидере побуњеника, мисли да је Гадафи убијен управо зато да не би добио прилику да говори, јер је знао превише. Гадафијева исповест би нанела озбиљну политичку срамоту многим регионалним и светским лидерима.
Без сумње, Либија је данас сломљена земља без централне владе. Уместо тога, она има две завађене владе – једна у Триполију, коју не признаје ниједна друга држава, а другу у граду Ел Бајада, која има бескорисно међународно признање. Истовремено, у земљи делују и различите терористичке групе. Најопаснија од њих је Исламска Држава (ИС), која се до сада проширила на три града: Дерна на истоку, Сирт у средини и Субрату на западу. Пре мање од две недеље, Исламска држава је предузела до сада свој најсмелији напад у Либији, на затвор о оквиру ваздушне базе Митига у Триполију, за коју се веровало да је безбедна.
Велики број Либијаца дели мишљење да је либија после Гадафија изневерила сва очекивања, нарочито ако упореде своју земљу данас, са оним што је била под владавином Гадафија.
У вез с тим, хиљаде Либијаца славило је почетком септембра 49. годишњицу револуције у граду Саби, а окупљени су махали заставама са ликом бившег лидера Моамера ел Гадафија, који је водио земљу од 1969-2011. Празник се слави као сећање на државни удар и успостављање Гадафијевог режима 1. септембра 1969. године.
Празник је помпезно слављен за време владавине Гадафија, али су се након његове смрти Либијци устручавали да прослављају дан револуције, неки из револта према Гадафију, а неки из страха да ће бити схваћени као његове присталице.
Међутим, грађани Сабе су одлучили да, први пут након смене власти у Либији, прославе 1. септембар на улицама, и на тај начин изнесу и своје незадовољство тренутним владајућим структурама у нафтом богатој афричкој држави.
Истовремено, различите милиције и даље делују ван сваке контроле владе, док судство једва функционише. Хапшења, киднаповања и убиства се и даље дешавају, мада у мањој мери него пре . Спорадичне пуцњаве, барикаде и искључења струје су постали рутина.
Бенгази, други главни град у Либији, у коме је у фебруару 2011 револуција почела, је готово потпуно уништен у рату између војске међународно признате либијске владе, са седиштем у Ел Бајади, и различитих исламистичких фракција које су сконцентрисане углавном у северном приморском делу града.
У односу на пре годину дана, живот за обичне Либијце у престоници се можда мало поправио, али је још увек далеко од нормалног – а нормално је оно што је некад било под Гадафијем. Људи још увек немају сигурност и боре се да саставе крај с крајем, због наглог пораста цена и мало доступних субвенционисаних основних намирница. Основне медицинске услуге су скоро непостојеће, што приморава људе да се лече у суседном Тунису. Онима који имају новца и желе да иду у Европу из било ког разлога, све је теже, јер су све амбасаде западних земаља одавно затворене; да би се пријавили за визу, Либијци морају да путују у Тунис.
Производња нафте, главни извор прихода владе је пала за три четвртине, а земља сада вади мање од пола милиона барела дневно, забог чега нема толико потребног новца за плате хиљаде државних службеника. Плате владине бирократије касне најмање три месеца.
Сви главни инфраструктурни пројекти, који су били у току када су немири почели пре четири године су стали, а све веће стране компаније су отишле, остављајући за собом зарђале грађевинске кранове. Хиљаде Либијаца је и даље расељено унутар земље, а процењује се да је милион грађана било принуђено да тражи сигурност у иностранству – нарочито у Египту и Тунису.
Такође, о хаосу који влада у Либији сведочи и то да се мигранти који из Африке покушавају да дођу до Европе на пијацама продају и купују као робови. У интервјуима са Међународном организацијом за миграције, бројни мигранти су препричали како су били продавани и куповани на паркиралиштима и градским трговима. Они образованији постижу “више цене”. Али, на тим се пијацама мигранти се продају за цену од два до петсто долара. Након тога их користе као радну снагу. Жене купују “приватни клијенти”, након чега су присиљене на проституцију. И мушкарци и жене су пријавили случајеве физичког злостављања. Неки успеју пда побегну, али други остају заробљени, и раде у нехуманим условима, сасвим бесплатно.
У међувремену, политичке фракције се и даље свађају око састава наредне владе у бескрајним разговорима под окриљем УН-а разговорима у Мароку. Људи имају све мање наде да ће њихова земља бити сачувани у скорије време.
Извор: tportal.hr
