На једном месту у Јеванђељу по Матеју одиграва се драматична филозофска расправа између Исуса Христа са једне стране и фарисеја и садукеја са друге. „А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно. И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?“ Оно што је Исус потом рекао језгровита је кристализација читаве хришћанске мисли и етике.
Јеванђеље по Матеју налази се на првом месту у поретку новозаветних списа, због мноштва разлога које пре свега имају везе са дубинама и ширинама изложених Христових учења у њему. Оно је прво од три такозвана синоптичка јеванђеља, које линеарно казују о рођењу, животу и учењу, коначно и страдању Исусовом. Та се три списа — још и по Марку и Луки — међусобно допуњују и зависе једни од других. Јованово јеванђеље има потпуно другачију структуру и садржај, и својеврсно је ишчашење од „правила“, али не у смислу да доноси контрадикторност већ да обогаћује „модус операнди“ ширење хришћанске речи.
Оно што ћемо цитирати у овом тексту — реченицу која је вероватно најважнија од свих реченица написаних у Новом завету, а изговорених од стране Исуса Христа — смештено је у горепоменуто Јеванђеље по Матеју. Језгровита је то кристализација читаве хришћанске мисли и етике, па чак и Беседе на Гори.
Исус Христ у њему разговара са народом, подучава га, али фарисеји и садукеји који не верују да је он Син Божији покушавају да га ухвате у интелектуалну клопку, да му поставе ступицу из које се неће извући, да га испровоцирају да се излане и каже нешто што не треба.
Разговор тече овако: „У тај исти дан приступише му садукеји, који говоре да нема васкрсења, и упиташе га говорећи: Учитељу, Мојсеј рече: Ако умре ко без деце, да узме брат његов жену његову и подигне семе брату своме. У нас беше седам браће; и први оженивши се умре, и не имавши порода остави жену своју брату своме. А тако и други, и трећи, све до седмога. А после свих умре и жена. О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер је са свима била.
А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. И народ чувши дивљаше се науци његовој.
А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно. И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповијестима виси сав Закон и Пророци.
А када се сабраше фарисеји, упита их Исус говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? И нико му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да га запита више“. (Матеј 22:23-46).
Према томе, прва Божија заповест гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“. Друга Божија заповест гласи: „Љуби ближњега свога као самога себе“.
Христ након тога додаје да „о овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци“, другим речима да све од њих зависи. Због чега? Православна црква учи да је свих првобитних Десет заповести сажето у ове две, да је то језгровити израз целокупне мудрости тих старозаветних заповести, али такође би се могло казати и да ове две носе неку „додатну вредност“, која није изражена у првобитним заповестима.
Другим речима се ради о нечему што је у свакодневици довољно увек имати на уму да би се била добра хришћанка или био добар хришћанин. А колико људи који се бусају у груди то има на уму? Може ли се рећи: „Браво браћо Руси, убијајте непријатеље православља?” Барем током Ускршњег поста — треба поставити себи то питање и на њега искрено одговорити, и не дефинисати произвољно „ ближњег свог“, онако како нам тренутно одговара. Јер ближњи је свако живо биће.
Извор: Telegraf.rs
