Један од „хероја“ битке за Лидл детаљно описала колико је пара потрошила и описала аплауз који ју је дочекао на њеној пијаци
– Срећо моја, ја да ти кажем, ако си исти као сви други, никад нећеш постати звезда. Сви други кажу „Лидл“, а ја сам ту радњу назвала „Линда“ кад сам први пут чула за њу… Додуше, нисам ни слутила да ће ме то прославити, али лагала бих кад бих рекла да ми слава не прија – прича за Телеграф Бранка Павловић из лесковачког села Печењевце, жена која је својим коментаром отварања немачког ланца маркета бацила у засенак изјаве свих политичара дате истим поводом.
Ова шездесетшестогодишња удовица, мајка двоје одрасле деце, срдачно нас је дочекала у свом дому, пропративши стисак руке загрљајем и пољупцем пре него што смо стигли да се представимо.
– Свако је добродошао у моју кућу, познат и непознат… таква сам ја, навикла да радим са људима. Годинама сам била најбоља шнајдерка и штрикерка а већ тридесет година држим тезгу са поврћем на лесковачкој пијаци. Могла сам и више да дотерам, ал’ сам завршила само четири разреда основне школе, били смо сиротиња.
– Учитељ је приметио да сам бистра, позвао оца и казао му: „Ћерка ти је много паметна, треба школу да заврши, продај њиву, можда постане судија, адвокат, лекар и тебе да спаси…“ Ал’ отац каже: „Како учо да продам, та њива ми храни троје деце… и тако ја остадох без школе“ – присећа се детињства Бранка.
Навикла да се хвата у коштац за животом, нарочито након што јој је пре седам година преминуо супруг, Бранка признаје да не пропушта ниједну прилику да се овајди. Тако је одлучила да буде прва на отварању „Лидла“ надајући се награди.
– Устајем око четири сата ујутро и увек слушам радио, кад чујем да ће да се свуда па и у Лесковцу, отварају те радње. Нисам добро чула датум, па укључим телевизор и слушам, кажу 11. октобра отвара се „Линда“. Помислим, 10. примам пензију и таман за „Линду“.
– Дан пред отварање офарбам косу, средим се и са ћерком ујутро у пола пет ухватим воз за Лесковац. Каже ћерка: „Шта ћемо тамо тако рано, па тек у осам сати се отвара?“ А, ја њој: „Хоћу бре да будем прва, на отварању се увек нешто добија, бар нешто за успомену“.
– Кад дођосмо, а оно већ две жене стале у ред, тако ја будем трећа. Рачунам, па добро, победници су увек први, други и трећи… биће нешто и за мене. Не може онај што је био пети, десети, осамдесети, онај што је дошао у шест кад сам ја измрзла, да прими исто што и ја – описује Бранка своја очекивања и наставља:
– Дођоше новинари, није ме било страх уопште, не устручавам се ја никад. Пита ме један одакле сам, ја кажем да сам из Печењевце, да сам кренула у пола пет возом, да би стигла у пет до пет у „Линду“, да сам дошла да остварим неку награду, а ако неће бити награда, да видимо повољне цене и да ћемо да останемо „Линдини“ потрошачи.
– Они одоше, и ја уђох у „Линду“ дохватих колица, кад један висок ухвати се за иста, сеца он, сецам ја… он каже: „Дај ми колица“. А ја њему: „Човече, ја сам овде у пола пет била, а ти ћеш да ми узмеш колица“. Не пушта, он и даље, а ја му онда кажем: „Пушти колица, имам стаклену флашу у торбу, пуштај колица, ицепићу ти главу“… и он тек тад пушти колица. Да останем без колица а од пет сати сам чекала – описује популарна Печењевка доживљаје на дан отварања немачке радње.
Каже и да је прави шок уследио када је ушла у маркет.
– Једна жена легла на ону витрину са пилићима, не пушта никог да приђе, само додаје мужу месо, а кад он напуни корпу, приђе неки други њен… Ма најмање педесет су узели… Други грабе банане, целе кутије, па чоколаде… Није то лепо, можда је било људи из Власотинца, Врања, који су хтели да купе деци чоколаде, а нису могли од гужве – прича Бранка.
Каже да је ипак врло задовољна оним што је купила.
– Узела сам три кила банана, три пилета, пет, шест чоколада, неке саламе. Три хиљаде и нешто сам им оставила. Кад сам дошла на касу, кажем оним девојчицама: „Рекламу сам вам направила, а ви ми наплаћујете“ – кроз смех говори популарна Печењевка.
Коментаришући стечену популарност, Бранка објашњава да су реакције оних који је знају различите.
– Лично се сад осећам некако на високој нози, цењено… Кад сам сутрадан отишла у „Линду“, ови из обезбеђења хтели са мном да се сликају. А, ја кажем: „Сад хоћете да се сликате, а онај насилник ме умало уби пред вашим очима због колица…“
– Комшије су ми много љубоморне, праве се да не знају да сам била на телевизији… Највише су ми се обрадовали људи са којима продајем на пијаци. Кад сам се појавила, дочекали су ме аплаузом, изљубише ме и честиташе.. Шта чеш, такав је живот, ако паднеш жале те, а ако се подигнеш завиде ти – филозофски закључује жена која је прекрстила „Лидл“.
Извор: Телеграф.рс
