Пише: Весна Пешић
Шта се десило са Бриселским споразумом (И и ИИ), споразумом о нормализацији, па и са оним фамозним „разграничењем“?
Када нам из „белог света“ поруче да Вучић одлази на Косово из унутрашњих разлога, ја то разумем као да су рекли „то је за оне будале“. Унутрашњи разлози значе да је дошао прави час да се будале прописно намагарче. И то се заиста и догодило са наводно историјским одласком председника Вучића на Косово.
Овде је већ било речи (код Д. Илића и Љ. Стојадиновића) о спрдњи пред велику косовску суботу када ће Вучић на правом месту, на самом Косову, изговорити шта је његово решење за Косово. Моја тема је Вучићево копрцање између реалног и историјског („величанственог“, какав је он од главе до пете).
Све се лепо видело на митингу у Митровици. У првим редовима стајали су функционери здушно аплаудирајући, а позади народ са понеком заставом који ћути и трпи, јер све зна и није му потребан Вучићев „историјски“ говор.
Кренуло је напето очекивањем председникове одлуке: дал’ да иде ил’ да не иде на Косово. Весељи прети (не знам зашто баш он, председник Скупштине Косова), али кад он прети то је нешто много опасно.
Ако на Косово крене, живот председника је доведен у питање. Наврат нанос уприличена је емисија Око на РТС-у, у којој су седели неки стручњаци за безбедност и све остало, а зарад тога да пучанству прође време док нестрпљиво чека одлуку председника. Одлука треба да стигне директно из Председништва на свим фреквенцијама. Чим сам у студију видела нашег пријатеља министра Небојшу Стефановића, знала сам да ће бити занимљивих заплета.
Добио је важну улогу у Вучићевом театру. Да стручно и из полицијског угла набилдује велике опасности по председника и забринуто скоро завапи – не иди на Косово. Весељи, који ме подсећа на оног Космајца чије име нико не сме да изговори, тамо припрема многа неваљалства.
Само што је министар изговорио своја страховања и своје „не иди“, такорећи у пола речи прекиде га главни глумац. Председник је споро, са карактеристичним паузама, прилично мрзовољно, као најобичнију ствар, саопштио своју одлуку. Да, наравно, иде на Косово. Очекивано, ко год зна мог омиљеног министра. Захваљујући њему успешно набилдовани супермен пакује кофере, рескира живот, па шта буде!
Одлази на Газиводе, то ново митско место. Тамо не рече ништа (каже чува оно главно за сутра, за „историјски“ говор) и креће у обилазак српских села испод Ибра. Иде у село Бање.
И баш ту наилазимо на историју која се не саопштава. Скривена за нас, али не и за људе који тамо живе. То је једно тужно место, које је прошло незапажено у мору нагађања, претњи и глупости.
Зашто је Вучић наишао на барикаде баш ту и није могао да стигне до села Бање у коме има 300 српских кућа? То није пакост из Приштине, него локалци нису хтели да га пусте. То место је у близини Дренице.
Узгред, и амерички амбасадор није имао другог посла него да зажали због барикада које спречише Вучића да стигне до српских села. Што кваре „историјски догађај“, што кваре лепу слику Вучића на Косову.
Он не зна, као ни многи људи у Србији, да Вучић тамо не може стићи. А не може све док не каже да зна за Дреницу и да му је жао. Тамо су почињена највећа зверства српске полиције. Ту се догодио онај најстрашнији случај породице Јашари која је цела побијена, њих педесеторо, све што је било живо, деца, жене, млади, стари… О томе свако лако може да се обавести, ко хоће да зна. Само укуцајте Дреница.
И шта се сутрадан показало у „историјском говору“ председника, тачно у подне, у Косовској Митровици? Показало се да су историјски говори одавно потрошени. Нема више оног историјског, колико год баш то у својој умишљеној величини Вучић највише воли. Историја се испразнила, потрошена је.
Коначно се приближавамо каквој-таквој реалности, а историја је наука за научнике, професоре и студенте. Мислим да је то главна порука Вучићевог говора. Али чекај мало, не може тако, зар није речено да ће коначно, после шест година преговора, после годину дана „унутрашњег дијалога“, много више оног спољашњег, и тајног и јавног, Вучић изговорити шта је његово решење за Косово. И одједном трас! Он нема решење.
„Дакле, решење није на видику, али Богу се молим да га макар у наредних десет или двадесет година буде. Све друго значило би крај нашег постојања на КиМ.“
И шта сад? Јел’ то замрзнути конфликт, кад ће да чека толике деценије и моли се богу за српски опстанак? Па шта је он све ове године радио ако ни на видику решења нема? Шта се десило са Бриселским споразумом (И и ИИ), споразумом о нормализацији, па и са оним фамозним „разграничењем“ за које је изгледа баш залегао и на ноге подигао целу светску јавност?
Оно прво траје већ шест година, а каже да и разграничење мора много дуго да траје. Не зна се колико. А у међувремену? Па то знамо, гледамо изблиза. Земљу је темељно уништио и све институције погазио. Србија је доживела демократски слом (и још којешта) испод косовске копрене. И сад каже, ево вам шипак. Са Могерини је провео толике године, а сад се у далекој будућности чека нека нова Могерини и кад не буде џангризаве Ангеле Маркел која је много јача од Вучића (како он каже), да се с божјом помоћи крене од почетка.
Оно што је можда највише парало уши је Вучићево инсистирање на истини: „нећу да вас лажем“. Гледамо се очи у очи, нема лагања. И одмах је слагао: „Зато, када вам причају како ја хоћу да мењам границе лажу, јер границе данас, где су? Ми мислимо једно, Албанци, многобројнији и јачи на Косову, мисле другачије. Један део света мисли једно, други мисли друго“.
Зар нису сви светски медији, а и овдашњи, писали о „разграничењу“; онолико мозгова, организација и светских моћника се изјашњавало о томе, а све је била – тек обична лаж. Мени се чини да није тако. Уз сво заклињање да тамошње Србе он никада неће напустити, јасно је да нису они његова брига, него се он сада лудачки бори за могућу реалност која је његов спас и која њему одговара. Он хоће да добије нешто, а не ништа.
Он то готово отворено каже: „Немојте да кукате за губитком Косова, јер не само да га нисте имали, него ни многи од вас на њему никада нису ни били. Немојте да причате да га не дате када сте га одавно дали, чак и када вам га нико није тражио. Немојте да нас спречавате да узмемо нешто, ви који отворено нудите, или сте већ дали све. “
И коначно, питање је шта он заправо хоће? На опште изненађење, он хоће да постане најистакнутији борац за људска права и слободу. У Србији од њега ретко чујемо такве хуманистичке фразе: „У ствари, ја хоћу да мењам ваша права. Ситуација није иста као пре 30 и 50 година.
Да освојим, за вас, сва она права која вам припадају, и која су део онога што се зове цивилизован свет. Не на небу, него овде. А небо, па хајде да се довољно развијемо, напредујемо, па тамо горе да шаљемо сателите, а не људе, не вас. Ви сте људи, а људи су за то да буду на својој земљи. Да ходају по њој. Да раде на њој. Да се рађају на њој. Да буду безбедни, заштићени, упослени.
И немам ја већи задатак, немам јачу обавезу, ни светију дужност, него да вам баш то и обезбедим. Живот на вашој земљи. Посао на вашој земљи. Сигурност, на вашој земљи. И све што радим, радим то. Све што тражим, тражим то. Зато што је то управо она мера која спречава понижење. Људи и народа. Државе и сваког човека у њој“. Амен!
Још да слободу и права подари и грађанима целе Србије, што баш никако не да… А обећао их је косовским Србима који већ живе у Републици Косово.
Он у ствари не зна шта ће с тим Србима на Косову који му иду на живце, чак више него они из Србије, где га нико не дира па може да ради шта хоће. Определио се да брани тамошње Србе и њихова света права поткопавањем Србије. Направио је блиц реконструкцију наше новије историје и закопао Србију метрима испод земље.
Кренуо је од Слобе чијој се лидерској величини још увек диви: „Милошевић је био велики српски лидер, намере су му свакако биле најбоље (подвлачење моје), али су нам резултати били много лошији. Не зато што је он то желео, већ зато што жеље нису биле реалне, а интересе и тежње других народа занемарили смо и потценили“. Себе и свог бившег шефа у том занемаривању не помиње. Намере Милошевића су биле добре, али је ето занемарио друге народе и није схватио реалност, то јест да његове планове не подржавају светске силе. Био је велики лидер, добрих намера, само нереалан!
Друго, одбио је било какву кривицу Србије за сукобе на Косову и почињене ратне злочине. Ми смо, по њему, сопственом глупошћу и под притиском света учествовали у доказивању сопствене кривице за сукобе на КиМ. У тој глупости смо отишли толико далеко да смо „испоручили бившег председника Србије, између осталог и због наше тобож злочиначке политике на КиМ, и испоручили и наше војне и полицијске генерале Хашком трибуналу, и Ојданића, и Владимира Лазаревића, и Небојшу Павковића, и Сретена Лукића“. Све што су Ђинђић, Коштуница и Тадић добро урадили у погледу сарадње са Хашким трибуналом, предајом оптужених за ратне злочине, сада је Вучић на Косову поништио.
Треће закопавање живимо сваки дан. За све што се дешавало на Косову после 1999. крива је власт после 2000. Када смо били поражени, како сам Вучић каже, правили смо се да се ништа није десило.
За ову грешку би прво себе морао да наведе, јер је тада био на власти, а и када није био није хтео ни да чује за било какве поразе из којих би требало да извучемо поразне закључке. Па ипак, кривицу за пропаст Косова он приписује властима после 2000. године. Они су наводно направили границу Јариње-Брњак, а нису они него он 2012.
Он је интегрисао све српске институције у косовски правни систем потписом на Бриселском споразуму, али то не помиње, него само „оне“ који седе у београдским кафићима заваљени у фотеље и никада нису били на Косову.
За све су криви његови претходници, „они фамозни други“ с којима се у својим мислима и на свим бојиштима непрекидно бије до последње капи крви. Ти архе непријатељи против њега користе лажне приче, било да кажу да је великосрпски шовиниста или да је издајник.
Мени се чини да је ту у праву. Тачно је, он јесте и једно и друго, из жонглерских разлога. Једно лице му је потребно за уништавање државе, институција, демократије и за пљачку, а друго за поткупљивање спољне подршке.
Треба му и једна и друга карта, једна за „унутрашњу столицу“ а друга за „спољашњу“. Има у том шпилу још доста карата. Једна од најважнијих је сломљено друштво. Свако, или скоро свако је за нешто уцењен и „мора да му одради“.
Струка и знање су уништени или су на климавим ногама. Критике су обесмишљене и разбацане у неколико магазина и портала, а такви медији могу бити важни само ако постоји добро организована политичка борба против штеточинске и ауторитарне власти.
Његова снага је у нашој слабости, било зато што немамо (зато што смо сиромашни), било зато што имамо и баш нам је добро, или смо они трећи који се спремају да оду заувек.
Друштво се поделило на те три групе између којих не постоји унутрашња веза, она нужна хомогеност, емпатија и брзо разумевање. А то је нестало јер је средина пропала. Као да су остале само политичке олупине и огромно мртво море. Али то је већ друга тема.
Извор: Пешчаник
