Професор историје из Сјенице деценијама истражује порекло муслимана. Доказао сам своје српске корене. Страни фактор увек користио верску различитост
За историјску науку нема дилеме, већина муслимана у Рашкој области, као и у Босни и Херцеговини су пореклом Срби, који су сачували свој језик и обичаје. То потврђује архивска грађа западне и источне провинијенције, такође, литературе многих страних и домаћих историчара. Посебно су тим доказима богати архиви у Ватикану, Венецији, Бечу, Дубровнику, Константинопољу – Истанбулу, Петербургу… На основу свега овога, не може се говорити о Бошњацима као о некаквом посебном народу, нити о посебности језика.
Ово, за “Новости”, тврди професор Салих Селимовић, историчар из Сјенице који деценијама истражује порекло муслимана, посебно у Старој Рашкој, али и на просторима бивше Југославије. Тако је доказао и своје српске корене, истичући их више пута: “Не могу да будем оно што нисам, како да будем Бошњак кад сам Србин?!”
* Како је, професоре, уопште дошло до тога да се Бошњаци, по ко зна који пут, промовишу као посебан народ и чији су то интереси?
– Сви освајачи и окупатори радили су на томе да разбију, уситне и српски народ и његову државну целину, како би лакше одржали своју власт. Страни фактор је посебно користио верску различитост, јер су људи ту најосетљивији. Тачно је да су муслимани лутали у тражењу свог новог идентитета, јер, прихватањем ислама били су одбачени од својих хришћанских сународника, а и сами су се идентификовали с турским окупатором, мада то нису могли да буду ни по пореклу ни по језику.
* Сваки пут, а то се дешава и ових дана, када се позивате на српско порекло муслимана, садашњих Бошњака, у Сарајеву и Новом Пазару дочекују вас готово на нож. Зашто не желе да вас чују?
– То што у Сарајеву и Новом Пазару не желе да ме чују много више говори о њима. Друго сазнање, осим њиховог личног уверења и мишљења осим сопственог, за њих је неприхватљиво. А многи знају праву истину о свом пореклу. Сам процес исламизације није био тако једноставан како се често говори. Има и много незнања око тога шта је вера, а шта је нација. Те две историјске категорије често се поистовећују, што неким политичким и верским елитама одговара како би на тој основи хомогенизовали народ и то користили за остваривање својих интереса. Они се тада представљају неуком народу као велики верници и патриоте. Мада је ту присутан и наш пословични инат.
* Ко је и када Рашку, језгро најстарије српске државе, преименовао у Санџак и куда води стално потирање историјске истине о српским коренима Бошњака?
– После коначног освајања Старе Рашке, Турци Османлије су тај простор прикључили такозваном Скопском крајишту. Освојивши Босну, највећи део некадашње Рашке укључили су у Босански санџак. Око 1790. године, од тог дела Рашке основали су Новопазарски санџак, који је престао да постоји 1902, али је у политичко-дипломатским манипулацијама Аустроугарске, Турске, Немачке остао у употреби само Санџак за овај поменути простор. У старој литератури и картографији, међутим, овај простор је углавном и даље именован као Регнум Расциае (Рашко краљевство, Краљевина Рашка, или, само Рашка – све до краја 19. века). Тако је постепено нестајало памћење имена Рашка, као старе српске државе.
* Из Пазара ових дана дувају неки “врели ветрови”. Угљанин инсистира да се преименују називи државних институција у више општина Рашке области. Зашто се вођа Бошњачког националног већа определио да управо сада то чини?
– Предстоје избори за нови сазив Бошњачког националног већа и сва та Угљанинова галама је да би добио што више гласова, јер осећа да све више губи подршку. Ни народ, ни ученици, ни наставници ништа не добијају променама имена школа и других институција, ако су и даље у ситуацији да се боре за голу егзистенцију. Сигурно је да има заслужних Бошњака да нека од институција понесе и њихово име, али је непримерена и контрапродуктивна “сеча” толиког броја постојећих имена која су школе добиле по оним људима чији је допринос велики и добро познат.
* А да ли вас је изненадио позив Приштини са исте адресе да “заштити интересе Бошњака у Санџаку”? Може ли се ова најсвежија Угљанинова авантура ставити у контекст најновијих односа Анкаре и Београда?
– Није ме изненадио. Нема ту неких посебних изненађења. То се све, највероватније, меси у истој кухињи и са истим циљем. Не одговарају свима добри односи Београда и Анкаре.
* Колико је држава Србија суштински заиста присутна у Рашкој области, ако отуд стижу поруке да су спорни српски просветитељи, писци и научници… а с друге стране, да је Аћиф-ефендија сасвим пожељан, чак вредан спомен-белега, а Стефан Немања није?
– Србија је у веома сложеној друштвено-политичкој и економској ситуацији. Они који је не виде као своју државу настоје да то искористе у сепаратистичке сврхе, што није никаква новост. Мислим да бошњачко руководство у Новом Пазару и краткорочно, а посебно дугорочно гледано, прави велику штету, пре свега муслиманима, због упорног одбијања да се у граду постави биста Стефана Немање, утемељивача српске средњовековне државе. Аћиф-ефендија је настојао да Нови Пазар одвоји и прикључи “великој Албанији”, али, за његово обележје у граду има места! Питање је до које границе све то држава може да толерише?
* Какви су заиста односи између Срба и Бошњака, обичних људи, имају ли Бошњаци разлог за незадовољство, на које се позива Угљанин?
– Обичан свет се бори за егзистенцију. Сарадња и солидарност између Срба и Бошњака постоје. Показало се, међутим, да то неким бошњачким вођама не одговара. Тада истичу, наводно, угрожена национална и људска права како би се пореметили добри односи, а те вође се преставили као заштитници и некакви спаситељи ислама и бошњаштва. Угљанин често износи личне и произвољне ставове. Он се, вероватно, осећа угроженим када уочи да губи подршку у свом бирачком телу. Ја не видим да су у било чему угрожена права Бошњака, осим што све грађане покађају економски проблеми. Пад наталитета, појачана динамика одласка младих и чиста депопулација Старе Рашке и целе Србије. Депопулација, дакле, није присутна само у четири града, међу којима је и Нови Пазар. Исти проблем захватио је и целу Србију.
* Професор Селимовић, истражујући порекло, исламизацију, хришћанске и предхришћанске традиције муслимана, миграционе процесе у Старој Рашкој, па и на читавом простору бивше Југославије – до сада је све то сабрао у тринаест књига.
* Објавио је, на исте теме и више од 100 стручних и научних радова. Његова књига “Прилози Старој Рашкој” управо је објављена. Допуњена је новим, драгоценим документима.
РАЗОРНА ЈЕ ЕНЕРГИЈА МРЖЊЕ
* ШТА бисте поручили Србима и Бошњацима кад сагледате сва историјска факта која сведоче о међусобном страдању. Зар последњи рат није био довољна опомена?
– На сву нашу жалост и несрећу, ништа нисмо научили ни из једног, па ни из овог последњег трагичног рата. Посебна опасност је у незадовољству и бесперспективности младих људи, незадовољних статусом. Они због тога постају одличан материјал, којим се вешто манипулише како би се њихово оправдано незадовољство усмерило у опасном правцу. Индоктринација је веома успешна и развија се у разорну енергију мржње коју екстремисти у одређеном тренутку могу да искористе за нове неспоразуме и сукобе. Државна, и посебно страначка руководства морала би да буду много одговорнија и ефикаснија у деловањима на сузбијању утицаја страног фактора и његових организација. Такође и на правовременој и ефикаснијој примени постојећих закона према онима чије деловање наноси огромну штету животно потребним добрим односима Срба и Бошњака.
Извор: Милена Марковић/Новости.рс
