„Како неко ко је украо 100 милиона мисли да је то завршена прича. Можда ће га ови закони гонити или неће али има и других закона… Како тим парама да храни децу. То није паметно. Морал није компликована ствар. Вера у Бога је једноставна ствар – скрушеност, стпљење… И то је све“, почиње своју причу Никола Пејаковић, глумац, редитељ и музичар.
Говори о недаћама кроз које је прошао српски народ, о томе да ли је све морало да се одигра на овај начин и зашто је битно окренути се Богу и православној вери.
О Косову и кроз оно кроз шта је та јужна српска покрајина пролазила деценијама уназад каже:
„Онај ко ради у најбољој намери а не види шта се дешава онда је тај неко жртва сопствене глупости, незнања… Али ако ти 1945. као Србин поптишеш указ да се Срби не смеју враћати на Косово а отвориш границе да Албанци уђу и знаш шта ће се десити онда си и за овај и за онај суд“, каже Пејаковић у интервјуу за Балкан Инфо.
Напомиње да је замрзнути конфликт лош.
„Тај замрзнути конфликт је за тебе и за мене али за оног у Призрену нема замрзнутог конфликта. Јер кад чују доле они да смо ми замрзнули кренуће да убијају нашу децу, да пале… И ја бих то радио да сам на њиховом месту а да сам зло или да сам у служби зла.“
Истиче да је битно сачувати манастире на Косову, да се заштите иконе, фреске, библиотеке…
„Треба послушати Христов глас… Христова филозофија је једноставна… Говорим о практичној примени православне вере која је једина спасоносна. Човек једино може да се окрене својој породици, да да буде бољи… Ми можемо оно што можемо а то је рад на себи. Ради на себи, немој бити коњ, немој бити будала и его манијак. Ради на томе да некако мало спустиш њоњару. Знам да то није лако. Али то је једино што можемо“, каже Пејаковић.
Истиче да ми не можемо поправљати свет, државе и народе…
„Али себе кад мало поправиш то је као каменчић који кад бациш у воду па се појаве они концентрични кругови… Та енергија се шири… Тако рецимо мало дете… Оно не учи љубав тако што га ти мазиш него ако си ти са његовом мајком у љубави. Оно тако препознаје љубав, а не – њега да мазиш а мајку да нашпициш. Онда оно учи оно што не треба…“, прича Пејаковић.
Каже како људи не би требало да се петљају у све и свашта.
„Правио се овде код мене кружни ток. Е сад могао сам ја да размишљам – да ли је требао ту баш кружни ток, да ли је добро направљен… Шта ја… Ја ту не могу ништа, ја то да пооправим не могу. Могу само, ако није направљен добро, да гледам да ме неко не удари кад ту пролазим. И људи не треба да се петљају у свашта. Не знају шта ће од себе па се петљају, исправљају неке криве дрине. Ал то је его. Као – Пусти мене, ја ћу то. Мало скромности сваком, а мени највише, не би било на одмет“, каже Пејаковић.
Он напомиње да се многе претпоставке данас усвајају као апсолутне истине што није добро. То је како каже случај нпр са теоријом о постанку човека.
„Они ништа не знају, то су све претпоставке. Као био је онај велики прдеж, онај велики прасак… Ајде да уземмо да ја не знам ништа о томе. Ајде мене у пет минута могу да ме превеслају и направе будалом… То није тешко јер ја сам и овако будала и незналица… Али ајде да то пробају са неким ко нешто зна. Мало је неозбиљно претпоставке стављати у књиге“, истиче и додаје да фанатизам било које врсте није добар.
„Не кажем да човек треба да буде млак али фанатизам у значењу у коме га употребљавамо није добар. Врло често и кад је човек у праву а то говори фанатично ти му кажеш – Добро, ајде пусти то… Није те брига онда да ли је у праву или није… Једноставно ти је непријатно да га слушаш.“
Говорећи о НАТО бомбардовању каже да донекле Има истине да смо делимично сами криви што смо бомбардовани.
„То зашто смо бомбардовани је можда био разлог што нисмо имали некога ко ће рећи – Чек да видимо шта ту може да се уради. Е сад, једино ако је неко стварно намерачио да нас рокне шта год ми урадили. Али мислим да се овде ради о једној старој комуњари и његовој жентурачи и да то оде толико далеко. То је био један од последњих чинова пада једног народа који је био велики православни народ а онда је 60 година лизао буљу једном убици. И сад кукакмо. И што онда ми кукамо… Можемо само да се покријемо ушима по глави. Ми смо издали и Бога и претке… Нас Бог толико воли а ми немамо појма. А толико глупости правимо…“, каже он.
Истиче да је суштинска борба она борба за душу.
„Ја могу с тобом да причам и да се радујем поновном сусрету у вечности. А ако је ово наш сусрет сад и никад више онда можемо само да се загрлимо и плачемо. Тако и са најрођенијима… Радујем јер рачунам да ћемо у вечности да живимо. Сваком треба пожелети сву срећу на оном свету. Јер на овом нема среће, ово је долина плача. Требало би да једни друге што мање повређујемо.
Али наравно постоје проблеми, ратови, борбе… Али то све ради све ђаво који би да нас што више мучи, да што више плачемо и кукамо и да нам у свему томе још и узме душу на фору. И то не да је узме него да му је ми дамо на сребрном послужавнику“, каже он и истиче на крају да ће свако имати за поједине ствари различито мишљење.
Баш као и за последњи рат.
„Неко ће рећи да је оно што смо имали агресија, неко ће рећи да је био грађански рат… Ја знам шта ћу рећи свом детету. Али најважније је рећи да ако крене фрка да се бране и ако виде нејач да га спасавају. Све стане у оно – Не убиј и не чини другима зло.“
Извор: Курир.рс/БалканИнфо/П.Л.
