Некадашњи начелник Генералштаба генерал Небојша Павковић у великом интервјуу за БалканИнфо говорио је о Слободану Милошевићу, Коштуници, Харадинају, петом октобру…
Пензионисани генерал Небојша Павковић, осуђен је на 22 године затвора због ратних злочина на Косову. Казну служи у затвору у Финској.
О ИЗБОРИМА 2000. ГОДИНЕ
„После првог круга све тензије које су у то време подизане од дела опозиције и међународне јавности имале су велики утицај на понашање нас у војсци. Ми смо имали неке обавештајне информације и информисали смо Милошевића. Пред други круг избора ситуација је постала критична. Одлучио сам тада да део јединица које су биле у гарнизону у Београду изместимо, тако да ми у Београду нисмо имали неке јаче снаге сем Гардијске бригаде која е директно била под командом Милошевића. Све остале јединице су биле на терену, углавном окренуте ка граници са Дрином јер смо тада добијали информације да се тада на аеродрому у Тузли припремају јединице које су биле у униформама војске и полиције које би требало да упадну у Србију ако дође до нереда и да изазову хаос“, почео је причу Павковић.
Он је испричао да је Милошевићу на састанку 3. и 4. октобра рекао да су се према подацима са терена неки секретаријати унутрашњих послова у неким градовима прешли на страну опозиције.
„У тим градовима неће моћи да се предузимају мере ако до нереда дође – ту мислим на Ниш, Шабац, Чачак… Када смо разговарали о томе посебан је проблем био да ли ће се у Београду скупити критична маса коју војска односно полиција неће моћи да контролише. Тада је Влајко Стојиљковић, тадашњи министар унутрашњих послова, увбеђивао Милошевића да ће полиција предузети све мере да спречи долазак демонстраната у Београд. Објашњавао је да ће полиција бити у нека три прстена распоређена, да ће на прилазним путевима поставити барикаде… Око Београда ће бити у већем броју. Ми смо председнику предочили да ће доћи до окупљања и да ће он то решити са МУП а нама је дао вољно. Испоставило се да смо ми били у праву. Народ је 5. октобра почео да долази у Београд. И онда су око поднева почели да нас зову из полиције. Звао ме Влајко, тражио је неки тенк да се постави блокада код Липовачке шуме. Заправо МУП није одрадио свој посао, колоне грађана су кренуле и дошле несметано за Београд“, рекао је Павковић.
Војска је, како истиче, у тим тренуцима била у касарнама.
„Ми смо били ангажовани на обезбеђењу само војних објеката у Београду. У осталим градовима војске практично није било на улицама. Ми смо Милошевићу рекли да је војска способна испремна да изврши ширу блокаду било ког града. Да је војска добила задатак да заустави те колоне ми бисмо то урадили. Али од војске то нико није тражио. Када је настао хаос на улицама када су упали у неке институције од савезног значаја онда је део нашег руководства настала паника. Посебно из МУП. Ја сам имао неколико позива од генерала Ђорђевића. Звао ме око 14 часова и рекао ми – „Дај види молим те, Легија ми се сукобио са демонстрантима око телевизије. Имам на десетине мртвих, крв је до колена“… Ја сам као требао да интервенишем. Ми смо обезбедили наше објекте у Главној пошти у Београду. Тамо сам на време поставио групут специјалаца из 72. бригаде. Ја сам их одмах позвао и они су ми рекли да та информација о Легији није тачна него да је Легија дошао, да су Црвене беретке скинуле опрему и да се грле са народом… Ето то је била једна од провокација“, испричао је Павковић.
Напоменуо је да никад није разматрана употреба војске у таквим ситуацијама.
„Војска није намењена за борбу против демонстраната, војска није намењена да заштити било који политички поредак или неку политичку личност.“
РАЗГОВОРИ СА МИЛОШЕВИЋЕМ ТИХ ДАНА
„Ја сам то време провео у Генералштабу. Ту су углавном били сви генерали. Када је почела да гори Скупштина и када су багером почели да руше РТС, Милошевић ме је звао и рекао да нешто треба да се предузме како би се заштитиле савезне институције. Није он ништа наредио али је рекао да би војска требало да нешто предузме. Он је био упоран. Ја сам му се јавио после анализе свих информација и рекао му да би употреба војске у таквој сад ситуацији била катастрофална за укупну ситуацију у земљи. Појава тенкова на улицама би изазвала општи хаос. Рекао сам им да је за заштиту Скупштине и РТС већ касно. Мислим да је био љут када сам му то рекао“, рекао је Павковић и додао:
„Њему сам рекао – Имате Гардијску бригаду, која је највећа и најснажнија јединица. Она је била ту, под његовом командом. Његов ађутант је био командант Гардијске бригаде. И то ми је гвоворило да Милошевић нема намеру да употреби војску да би решио ситуацију. Милошевић је био паметан и одговоран човек. Док сам ја био начелник он се није мешао у рад војске.“
Генерал Павковић је рекао да Милошевић никад није тражио да га обезбеђује војска. Њега су обезбеђивале специјалне јединице МУП Србије. Његов шеф обезбеђења је био Сента Миленковић.
„Генерал Томић ме је позвао 6. октобра поподне и рекао ми да су га контактирали из ДОС и да Коштуница тражи да се сретне са Милошевићем у Палати федерације и да му ја то пренесем. Назвао сам Милошевића и то му рекао. Он је био љут и нерасположен.
– Ма какви, то Небојша не долази у обзир“, рекао ми је Милошевић и прекинуо везу.
Зове ме после Томић и каже да Коштуница пристаје да се види са Милошевићем и на неком другом месту. Чак и ако он треба да дође код Милошевића. Он је опет одбио. Ја јавим Томићу и кажем да не инсистира више јер председник неће. Кад после једно сат времена звони специјал – Милошевић ме тражи.
– Слушај Небојша, нек ипак он дође. Доведи га у вилу Мир али да и ти будеш присутан током разговора, рече ми Милошевић.
Коштуница је сео у моје овзило и отишли смо код Милошевића. Стражари нас упутили да идемо у Ловачку кућу јер је тамо био Милошевић. Ушли смо тамо. Биле неке кожне фотеље од беле коже. Милошевић нас понудио пићем и подбочио се и гледа у Коштуницу. А ја сам знао за тај Милошевићев обичај. Коштуници је мало било непријатно. А ја сам знао – кад ви тражите неки разговор са Милошевићем па дођете код њега он каже – Изволи… И чека да види шта сте хтели“, испричао је Милошевић.
Према његовим речима Коштуница и Милошевић су изменили пар реченица после којих је он изашао.
„Не знам шта су разговарали, Милошевић је испратио Коштуницу и позвао ме да дођемо да се договоримо нешто.
– Али председниче договор је да ја отпратим Коштуницу како сам га и довео.
И тако сам ја одвео Коштуницу.
Коштуница ме позвао на кафу. Сели смо, он ме питао како је у војсци… И онда сам му ја рекао да што се мене тиче мој статус не зависи од мене. Он је рекао да неће ништа да прича о мом статусу. Одем код Милошевића а он се већ спремао да да изјаву и пита ме да ли сам знао да су резултати изашли у Службеном листу.
– Нисам знао.
– То ми рекао Коштуница. Спао ми је терет сад са врата, ја ћу сад да уживам са породицом, са унуком, рекао ми је Милошевић.
И после је дао ону изјаву из виле Мир.
О МИЛАНУ МИЛУТИНОВИЋУ
Био сам још у резиденцији и звао ме Милутиновић, рекао ми да се чуо са шефом и да ја треба да дођем код њега са свим генералима. Нисам знао на ког шефа мисли… Да ли на Коштуницу или Милошевића. Али у овом случају је мислио на Милошевића. Наводно ја да дођем јер Милошевић хоће да видимо шта даље. То ми одмах било сумњиво, да је нешто хтео Милошевић он би ме звао. Знао сам да смо сви ми генерали под опсервацијом нове власти. То се није знало ко кога шпијунира. И онда ми је прошло кроз главу да неко хоће да нас намами да дођемо тамо и да онда упадне са специјалцима и да нас похапси јер ми као наводно спремамо војни удар. Нисам никога од мојих генерала ни звао да се консултујем око тога него сам сачекао да ме опет позове. Кад ме је питао да ли долазимо ја сам рекао:
– Не. Већина мојих генерала се не слаже да дођемо. Незгодно је.
О ЛЕГИЈИ
Павковић је рекао да је његов однос са Легијом био добар.
„Знамо се из 1998. године. Многе људе познајем из те његове јединице, били су то храбри људи, могли су да изврше сваки задатак. Знам Легију, не желим да говорим о ономе што је било после али не би требало ту јединицу толико сатанизовати. Обавештајни извори су потврдили да Црвене беретке по нечијем наређењу стално прате активности војске. Генералштаб, мене… О томе сам рекао Коштуници и рекао сам му да ћемо ми предузети мере да се заштитимо. Он се сложио. Ја сам наредио да се изврши блокирање Црвених беретки који су се налазили у садашњој згради БИА на Бањици. Они су били око целе те зграде распоређени. Онда је генерал Делић дошао током ноћи са својим људима и блокирао их. Нису одатле изашли 5-6 дана. Онда ме звао Раде Марковић и рекао ми да склоним тенкове али ја их нисам склонио све док Коштуница није дао зелено светло. Постављао ми тад Коштуница нека питања која су ме зачудила. Питао ме како можемо да распустимо Црвене беретке…“, испричао је Павковић.
СУКОБ СА КОШТУНИЦОМ
Како истиче ништа Коштуница од њега лично није тражио него све је ишло преко његових сарадника.
„Звали су ме једном да дођем код Коштунице у 2 ујутру. Ја мислио ко зна шта се десило. Коштуница је био видно уморан. Били су присутни Љиљана Недељковић, Аца Томић, Градимир Налић и Раде Булатовић. Прича је била оваква – Да војска треба хитно да изврши напад на један објекат у коме се налазе просторије Бироа за информисаност Владе Србије. Они мени кажу како се одатле прислушкује председник државе. Мени све то било сумњиво. Они не знају ни спрат, ни коеј су просоторије ни шта се тамо налази. Ја позовем оне моје стручњаке из специјалних јединица. Послали су људе да извиде… Нико није знао шта све може да буде. Ми проценимо да војска не треба да се меша. Коштуница ћути а говоре Налић и Булатовић. Негде пред свитање долази Налић да пита шта смо одлучили.
– Одлучили смо да не радимо ништа.
– Не може тако генерале, поче Налић, ви ћете сутра да стојите мирно пред врховним командантом.
– Ја ћу стајати мирно али овај посао да радимо без икаквих доказа нећемо.
О КАРЛИ ДЕЛ ПОНТЕ
„Долазила је она али нисам ја тражио те разговоре. Ђинђић ме језвао када је она дошла. Рекао ми да понесем књигу коју сам ја написао. Када сам дошао тамо она је ту књигу већ имала и питала ме за документа да ли може да добије, рекао сам да може али копије. Питала ме око Младића и зашто га војска чува, а ја сам јој рекао да ми ништа не знамо и да га војска не чува. То је био први сусрет.“
О ХАПШЕЊУ МИЛОШЕВИЋА
Павковић је испричао да га је о хапшењу обавестио Душан Михајловић.
„Он ме звао и рекао ми да хапсе Милошевића и да војска не сме да се меша. Милошевић је договорио са њима, пошто су хтели одмах да смене Сентину јединицу а да дођу нови, да то не иде одједном него сукцесивно. Међутим тог дана када су дошли на капију у Ужичкој тражили су од припадника Гарде да отворе капију да та полицијска јединица оде да смени Сентине људе. Из Гарде су звали вилу Мир и речено је да никога не пуштају а да ће командант те јединице доћи да се расправи. Тај је дошао један полицајац и дошао је нови полицајац. Онда су се свађали, потезали оружје јер овај није хтео да напусти Милошевића а овај хтео нови да уђе. Звао је опет Михајловић и почео да прети војсци као покренуће бригаду са Звездаре.
– Е немој да претиш да не бих наредио артиљерији да те поклопе тамо да нико не изађе, рекао сам му тада.
Е онда је почела хајка на мене да ја спречавам полицију да ухапсе Милошевића. Ја зовем Коштуницу али ми он делује као да не зна да је хапшење. Ја му кажем да могу да уклоним гардисте по његовом наређењу.
Каже – Видећемо…
Кад је ситуација била драматична, кад се Милошевић појавио мене је звао Коштуница да повучем стражу са комплекса у Ужичкој да неко не би настрадао. Када је склоњена Гарда онда је било оно прескакање капије…
О ИЗРУЧЕЊУ МИЛОШЕВИЋА ХАГУ
Када је Милошевић требало да буде испоручен Павковића је позвао Коштуница и питао шта се дешава.
„Ја му кажем да сам добио информацију да стоје хеликоптери, да Милошевића припремају.
– Да ли то можемо да спречимо?, питао ме је Коштуница.
– Можемо, само напредите. Можемо да оборимо хеликоптер, или да га присилимо да слети.
– Добро, јавићу се ја.
И није се јавио.
Полећу хеликоптери и зове ме генерал Дашић. Он станује у једном од солитера а каже ево један хеликоптер узлеће и одлази. Коштуница ми се није јавио а ја не могу сам да подигнем авионе. И опет хајка на мене. Коштуница није био за изручење али је мислим знао да ће се то десити.
О ШЕШЕЉУ
Дуго времена смо били на истом спрату у Хагу, били у врло коректним односима. Дружили се, ја сам му стално кувао јер је волео да једе. Пржио сам му кромпир, кобасице, пасуљ… Када му је посета долазила ја сам му месио хлеб. Ја сам га наговорио да се бави спортом, да игра фудбал, да игра одбојку.
О ХАРАДИНАЈУ
Када сам ушао Харадинај се наклонио. То су урадили и сви остали Албанци. Респектовали су ме. Играли смо чак и фудбал… Овај Идриз, он је био од посебног поверења Харадинаја. Његов тајни назив је био Тогер. Његова јединица је била обучена у црна одела и извршавали су посебне задатке по наредби Харадинаја. Кад је одлазио дошао је да се поздрави. Албанци су се хранили тамо одлично, имали су пара. Јели су бифтеке говеће… Они му док трепнеш 10 милиона за његову одбрану.
Извор: Курир.рс/Балкан Инфо
