„2008. су многе државе Европе и неке велике силе у свету прихватиле да признају независност Косова и да промене границе Србије са образложењем да ће то решити проблем“
Оснивач Савеза за Србију Драган Ђилас, био је гост Еспресо интервјуа недеље. Са Ђиласом смо причали о 30 тачака програма, ко им је циљна група, зашто у Савезу нема Јанковића, Тадића и Шапића, шта их разликује и да ли постоји шанса да се ипак придруже Савезу.
Ђилас нам је причао колико оптерећење су били бесплатни уџбеници за буџет града Београда, шта каже када га из власти називају „тајкуном“, „лоповом“, „преварантом“ и када се за његово име везује оптужба да је задужио Београд за 1.2 милијарде евра, откуд прича да ноћу иде по амбасадама и тражи да се призна Косово, шта ће бити са Косовом, да ли ће нас ЕУ уценити признањем Косова при уласку, која је разлика између Великог брата са једне и Задруге и Парова са друге стране….
Савез за Србију је основан, представили сте и 30 тачака програма. Ко вам је циљна група?
– Грађани Србије који имају право гласа. Шалим се мало. Идеје за које се ми залажемо су мало ванстраначке, као и сама идеја да се боримо за то да не будемо ми одмах власт, него да се формира једна влада стручњака, у коју би дошли неки људи који би подржали обе Србије, јер смо ми подељено друштво, где су инциденти сваки дан и све је могуће. Потребно је да престанемо да се делимо, потребно је да нађемо неке људе од ауторитета, који ће направити ову земљу нормланом па онда ићи на изборе. Трудили смо се у тим идејама да будемо што конкретнији, да се заложимо за неке економске мере, о којима свако може да заузме став, попут тога да смо против продаје националних ресурса, нема разлога да продајемо руднике, рудна богатства, земљиште, воду. То ниједна земља колико ја знам, осим нека полуколонија не ради. Залажемо се ако помажемо инвеститорима и домаћим и страним субвенцијама, да минимална плата буде 350 евра, што није претерано велико, али је сасвим сигурно да ће свако од њих то да прихвати кад добије 10, 15 хиљада субвенције, а радници у Мађарској и Словачкој га коштају дупло или 2.5 пута више. Да кренемо бар одатле. Залажемо се да буде обавезно бар средњошколско образовање, да деца што више уче, да се више образују, а у исто време да омогућимо свима одређене врсте стипендија, школарина да бисмо их додатно мотивисали, омогућили родитељима да своју децу шаљу у школу. Мислим да је то нешто важно. Залажемо се за толеранцију у друштву, залажемо се да буду исте плате за мушкарце и жене кад обављају исти посао, за родитеље који имају децу са сметњама у развоју да мајке примају плату, да имају од чега да живе јер не могу да раде. Доста неке социјалне политике, неке економске политике, конкретних ствари које би требало да помогну да се живи једноставно боље.
Поред вас, као оснивача Савеза ту су и Јеремић, Обрадовић, Лутовац, Стефановић, Стаматовић, Зеленовић, Веселиновић, Ристић. Зашто нема Јанковића, Тадића, Шапића?
– Фали нам Боаћи да би нас било 11 и да бисмо могли да играмо лигу шампиона, али нам треба и Милојевић очигледно да би дошли до тог нивоа. Ја сам направио мали перформанс на нашој оснивачкој скупштини, донео празне столице и рекао, као што и сад кажем за све оне који прихватају оквирно ову платформу од 30 тачака, који имају свој национални и економски део и који нису нигде у власти са СНС, наша су им врата отворена. Мислим да ће, како се Савез буде заиста буде појавио, како људи буду знали за нас, да ће се то и десити. Гледао сам неко истраживање да свега 20 одсто људи данас у Србији зна да постоји Савез за Србију, односно мисле да знају и за шта се залажемо, али нису баш 100 одсто сигурни, а још само 20 је чуло, а можда и није чуло. Значи, у овој блокади медија и немогућности да се појавимо на телевизијама са националном фреквенцијом, трудимо се што трибинама, што разговорима са људима, што овако кад нам један медиј као што је ваш нам да шансу да нешто кажемо. Људи пре свега треба да сазнају за нас и да виде оно што ми нудимо, да ли мисле да би Србија тако била боља и да ли мисле да ли ми можемо заиста то да урадимо.
Јанковић је рекао да је потпуно јасно да ће Грађански блок 381 и Савез за Србију морати да сарађују јер нема илузију да ће ни једна ни друга страна самостално успети да освоји 51 одсто гласова, али да то не значи да сте једно нити да имате исту политичку визију и став. Шта вас то разликује?
– Ја више волим да причам шта нас спаја, а не шта нас разликује. И у животу увек тражим нешто што нас спаја и мислим да је у Србији доста тих подела и дељења. Ми смо пре 30 година ушли у неку матрицу поделе на патриоте, издајнике, на грађане и оне који су националисти, на лево и десно, кад погледате у ствари, ми смо 30 година у тој причи, а верујте кад седнете са људима ви схватите да о огромном броју ствари, макар имали неке идеолошке разлике, мислите исто. Тако је и настала идеја о Савезу. Ја се залажем да у Савезу буду сви они који се демократским начином залажу за своје ставове. Да ли су они конзервативни или либерални, то није важно. Важно је направити Владу стручњака, да не кажем националног спаса, да уђе у нормалан начин бављења политиком, да престану увреде, вређања, све оно што нам се дешава сваки дан, да смањи агресија и мржња и да онда после тога идемо даље у политику. Сигуран сам да све опозиционе групације треба да сарађују пре свега на питању изборних услова и шта треба учинити пре свега да бисмо имали колико толико фер и поштене изборе. Иницираћемо да направимо округли сто на који ће доћи сви представници опозиције, да на тај скуп дођемо сви са белим папирима, а не да неко намеће нешто своје, и да одатле, после тога направимо нешто што сматрамо да би требало да се уради, да би у Србији избори били ок, као што мислим да ће бити још пуно тема на којима ћемо моћи да сарађујемо и са Сашом Јанковићем и са многим другима.
Мислите ли да постоји шанса да се они ипак придруже Савезу?
– Знате шта, кад тако поставите ствар, онда у старту кажете „ми смо велики, а неко је мали и тај мали треба да се прикључи“. Ја полазим од тога да свако ко се у Србији бори против овог система, да не кажем власти јер је власт само производ система који треба да се мења, треба да се нађе начин како да се што више интегрише и функционише заједно. У овом тренутку постоје јасне разлике у неким ставовима, пре свега политике према Косову и Метохији, и у неким другим стварима које нас можда спречавају да будемо сви у овом тренутку у једној колони, али верујем да ће време довести до тога да радимо тешње и тешње, а на крају крајева верујем да грађани очекују да опозиција буде што ближе, а не да се међусобно свађају и критикују.
Када сте ви у питању, власт углавном о вама има епитете попут, цитирам „тајкун“, „лопов“, „преварант“ и некако се увек провлачи оптужба да сте ви задужили Београд за 1.2 милијарде евра. Шта им ви кажете?
– Расте то из дана у дан. Чим почнете да се браните и објашњавате ви сте већ на неки начин изгубили. Поштујући ваш сајт који сам открио пре годину дана када смо први пут разговарали, а у међувремену сам скинуо апликацију да могу лакше да уђем, пошто мислим да је врло интересантан, занимљив и мало другачији од свега осталог, ја ћу вам одговорити на то. Кад кажете некоме да је тајкун, то значи да се брзо обогатио на неки нелегалан, сумњив начин, кроз приватизације. Ја никада ни у једној приватизацији нисам учествовао. Моја компанија је радила у неких 10-ак земаља, свуда где смо основали фирму, било да је то Загреб или Сарајево, основали смо је као српску фирму, власништво фирме из Београда, сав порез смо плаћали овде. Негде око 300 људи је укупно радило у тој целој компанији, корпорацији. Дошли смо до скоро 100 милиона евра годишње, што је и за подручје бивше Југославије озбиљан износ. Сјајан менаџмент тим, никада ниједног државног клијента нисмо имали, бавили смо се страним клијентима и приватним компанијама, и то је слика те компаније. Сад неко може да говори то тајкун, као што власт дође и каже, ево 2007. године Драган Ђилас је пријавио кућу на женино име, пошто кад је на женино име онда то значи нема везе са тобом, ауто и 70.000 уштеђевине. Само су заборавили да кажу да у тој истој пријави пише и 50 одсто власништва те фирме која има годишњи приход 100 милиона и добит око 6 милиона евра у просеку, и која никад никоме није новац дуговала, и која никада ниједан кредит није узела и тако даље, и тако даље…Једноставно, то је таква прича. Да сам у Америци, ја бих био изузетно популаран политичар у старту, пошто сам нешто направио у животу и потом ушао у политику, овде је то мана, што је мени разумљиво, кад о томе говоре људи који ништа осим политике нису урадили. Њима смета кад се појави неко, они се труде да нико из бизниса никад не уђе у политику, јер им је то проблем, јер су онда они инфериорни у свему.
Недавно сте добили оптужбу против СНС?
– Па добро, ја сам тужио доста неких медија и неке политичаре који говоре те речи које говоре, чак и СНС и СПС, неке тужбе сам добио. Идеја је кад тужите некога да се објави информација да то није тачно, што су по закону дужни, а то неће нико да уради, па ви опет тужите за то. Тај новац који они плаћају ја уплатим у хуманитарне сврхе и о томе не треба ни говорити. А што се тиче дуга града, то је типичан пример како ми сви у овој земљи функционишемо. Министарство финансија на свом сајту има и можете да уђете да видите колики је дуг града Београда, и он је увек био 400 милиона. Онда фискални савет каже 400 милиона евра. Онда министар Вујовић, јер садашњи министар финансија, бивши градоначелник каже, не, не, то је погрешно, каже 400 милиона, сви кажу 400 милиона. Град Београд је био једини град у централној Европи, источној који је добио кредите од европских инвестиционих банака без гаранције државе. Град Београд је био град који је имао до 50 одсто свог буџета у инвестицијама. Знате да ја немам баш добро мишљење о ММФ-у и свим тим играчима који нас терају стално нешто да штедимо, и пошто је и тад Србија имала исто те споразуме, они су долазили и била је велика свађа. Они су ме питали 2008. године „Зашто сте повећали социјална давања?“, „Па зато што је криза и људи губе посао“. Не, треба ви да штедите. Ја кажем, не долази у обзир, не могу да штедим на својим грађанима, штедећу на нечему другом. И увек је била свађа. И увек је тај споразум целе Србије увек мало висио због Београда, све док једне године, тадашњи заменик министра финансија Душан Никезић дошао и рекао „људи, али погледајте инвестициони део буџета, он је скоро 50 одсто. Он је био од 33 до 50 од године до године. Они кад су то видели, и схватили да се новац троши на мостове, на школе, на обданишта, на домове здравља, на куповину аутобуса, они су рекли да није нигде више од 10 одсто у Европи, ни у једном граду, и од тад више ниједан проблем нигде није био. Рекли су, „а он даје то за труднице, породиље, пензионере, уџбенике, ма добро, нема везе, мало је то“. Хоћу да вам кажем да су финансије Београда, о којима и дан данас говори власт биле много боље него финансије Србије. Кад смо те кредите добијали да бисмо завршили те пројекте, а они су, опет кажем 400 милиона евра укупно, ја сам питао да ли је потребна гаранција државе, они су ми рекли, само ако хоћете ви њима да дате гаранцију, пошто су ваше финансије много боље. Колико је то смешно, најгори је податак да од 2012. године када се променила власт до данас, Србија је дошла са 15 милијарди задужења дошла на 25, значи да је неко задужио Србију за 10 милијарди за шест година. Сваки грађанин Србије, ако нас има око 8 милиона, данас је задућен са три хиљаде евра, а сваки грађанин Београда је задужен са 200, 250 евра. То су ти односи, па сад, ко хоће да верује.
Док сте ви били градоначелник Београда, основци су имали бесплатне уџбенике, и та пракса је престала са вашим мандатом. Колико су бесплатни уџбеници оптерећивали буџет града, је ли то било велико оптерећење?
– Исто колико ће коштати овај јарбол на који ће се окачити велика застава Србије. Ја иначе волим да видим заставе Србије, и волео бих да имамо култ заставе, па кад су неки државни празници да људи то ставе на своје терасе или куће. То раде Американци, то ради пола света, што ми то не бисмо радили. Баш нам је лепа застава, мени се допада са грбом асиметричним, али не значи да треба дати 400 милиона да би се та застава вијорила. Исто толико су коштали и уџбеници 2012. године у Београду, с тим што смо ми били ти који су покретали нешто, па је онда Република, јер су остали викали „а што ми нема нама“ прихватила да те године ученици 4. разреда добију у целој Србији бесплатне уџбенике, са идејом да се то шири. Против су били издавачи, што је и логично, јер морају да дају нижу цену, на три године смо ми то обнављали, била су два комплета, један у школи, један код куће, и онда су они остајали без прихода. Деца кад добију бесплатно уџбеник науче да га чувају, па су онда чували школу, клупу у којој седе. И тад је била полемика, јер су неки говорили да то не треба да се ради, треба само људима који су социјално угрожени да се то да. Ја сам покушао да им објасним да 1. септембра свако ко има једно, а не двоје деце школског узраста треба да издвоји 40, 50 хиљада динара да купи књиге за оба детета, да купи свеске, бојице, фломастере, радне свеске, на крају крајева деца расту, морате да купујете нову гардеробу, нове јакне, патике. То све кошта. Још 1. септембар долази после одмора где се исто троши новац, па ја сам им рекао, ви имате 80, 90 одсто Београђана који су тог месеца социјално, на одређени начин угрожени. А друго, ако неко неће да му дете чува књиге, вероватно може да их купи, нико то никоме не брани. И одбијао сам све те захтеве. Нажалост, кад се власт променила, то је једна од првих ствари која је укинута. Ја мислим да о томе не треба да причамо партијски и политички, мислим да треба да причамо шта је здраворазумски. Ја увек све кажем да имам много критика на рачун председника економске политике, распродаје, политике према Косову, кадровских питања. Био сам у Чачку пре 10 дана, тамо сам давао неки интервју и рекао сам, јер су ми рекли да долази нека немачка фабрика аутоделова, ако буде минимална плата 350 евра, ја ћу рећи да је то одлично. Питају ме да ли могу то да ставе у наслов, похвалићу Вучића, ја кажем можете слободно. Ако буде у тој фабрици минимална плата 350 евра, ја ћу рећи, то је одлична ствар коју је урадио председник јер је направио својим контактима. Ако то буде фирма у којој ће плата бити 27 до 30 хиљада минимално, ја то никад нећу похвалити, јер сматрам да са тим парама човек не може да живи.
Горан Весић вас је оптужио да ноћу идете по амбасадама и да причате како бисте признали Косово. Откуд та прича?
– Е то сам ја много размишљао. Што ноћу? То никако нисам могао да схватим, па ако већ хоћу да идем да причам, што ноћу. Шта радим, куцам им на врата, они амбасадори заспали, госпође сређене за спавање, долази Ђилас у 12 сати, молим вас, дошао сам да вам кажем да ја не смем по дану, али по ноћи… Мислим, какве су то бесмислице, како неко смисли тако нешто. Ја то заиста не разумем, али добро, шта сад, то је политика у Србији. Ја сам стварно човек који не лаже, и прави разлику између две ствари, ви кад кажете нешто што није истина, а није намерно, нисте знали, то је неистина, али кад намерно нешто кажете, а знате да је неистина, значи да лажете. То је тако. Ја сам овако мало провидан, жут, лако се изнервирам, лако се зацрвеним и давно сам још схватио, кад сам био тинејџер од 18 година да ми се то баш не исплати, него боље да ћутим ако не могу да кажем истину, да говорим оно што јесте. Мој став о Косову је врло јасан. Ја то говорим људима из Европе кад ме неко пита, они то знају јер су већ чули мој став.
Шта ће бити са Косовом?
– Цео свет је ’90-их дошао на позицију да нема промена граница у Европи јер је то једно од основних европских вредности, тако је Европа настала. А кад се распао Совјетски савез, Југославија рекли су “ не можемо ми да улазимо у то како сте ви те границе правили у комунизму, тамо где је била нацртана граница република совјетских, односно југословенских, ту су границе држава“. Наравно, то није било фер и поштено према српском народу, који је стално, правећи ту Југославију у ствари правио једну државу иза себе, па на крају остао у разним другим државама. И ратовало се због тога, наравно, те ратове смо изгубили, јер је цео свет био на другој страни, али су те границе остале границе. И не можете ви да кажете принцип је промена граница осим промена граница Србији. Онда није принцип чим се мења. Значи, 2008. су многе државе Европе и неке велике силе у свету прихватиле да признају независност Косова и да промене границе Србије са образложењем да ће то решити проблем. Прошло је 10 година, не да није решено него је катастрофа, криминалци на северу малтретирају Србе, на југу Албанце, економски се лоше живи, људи се исељавају драстично, чак и више Албанци него Срби, и то је данас Косово. То њима исто кажем. Људи, је л’ људи путују преко тих прелаза, је л’ немају проблема, осим криминалаца који их малтретирају, ајмо то да решимо, је л’ иде економија, привреда, ми купујемо њихове производе, они производе из централне Србије. Је л’ долазе албанци и лете са нишког аеродрома, са београдског? Је л’ се лече у болницама у централној Србији, јер се зна да кад су неке тешке трудноће да Албанке шаљу за Београд или за Ниш, јер су бољи услови. Функционишемо. Немамо решење у овом тренутку. Па немојте на силу да га намећемо, то неће бити решење.
А шта је решење?
– Па да помиримо два народа што је могуће више. Знате, ја кад сам био градоначелник, после једно годину и по дана, тада ам био мало млађи, инцидентнији човек, па кад ми неко добацује на улици, ја идем одмах да се, малтене као навијач, тамо свађам, бијем, и онда је мој пријатељ који је водио ту службу рекао „ти мораш да добијеш обезбеђење, тебе ће неко да испровоцира, и тако сам ја добио обезбеђење, да чува мало мене, а мало те који ми нешто вичу и добацују. Упознао сам те момке, они су радили у САЈ-у, нисам их ја бирао, послала их је полиција, обезбеђивали су пре тога и председника Србије, америчког амбасадора, и они су сви учесници рата на Косову. Ја сам чуо приче како наше јединице тамо, нађу неко дете тамо у шуми, Албанци беже, плаше се шта ће бити, рат је, они га носе по пет сати, до прве неке цивилизације и покушају да споје то дете са мајком, са оцем, са родитељима, како су носили људе до болнице да би их неко лечио, како су спречавали злочинце који су као били наводно испред нашег народа да не раде то што раде, па се опет дешавало…Знамо ми и хладњаче и сахрањивање у Батајници, али је било пуно тих примера где су Срби штитили Албанце и примере где су Албанци своје комшије Србе штитили од неких ових из ОВК од којих је већина нажалост у власти на Косову. Па ‘ајде да причамо о тим људима. Ајмо од њих да покажемо, ајмо да покажемо да је у најбољим временима већина људи апсолутно нормална, бране неке своје комшије, пријатеље…Ови који су зликовци треба да буду осуђени, а не да се појављују и пред микрофонима да причају, али ајде да причамо о овим стварима, да престанемо да живимо у ратовима, да почнемо да повезујемо два народа. Људи, 21. век је, Немци и Французи ратовали најстрашније, да не кажем Американци бацили нуклеарну бомбу на Јапан, па је то прошло. Дајте да покушамо да спајамо те народе, па да видимо, кроз то спајање ће можда доћи до неког решења.
Британски Економист је скоро објавио, да уколико Србија не призна Косово, оно ће се припојити Албанији. Колико је то известан сценарио?
– Некад ми је тешко да схватим те интелектуалне генијалности. Ако ми не признамо Косово, оно ће да се припоји Албанији. А сви знају да ако Косово буде независно, две државе као Албанија и Косово могу сутра да донесу одлуку да буду о заједничкој држави. Они већ укидају границе, тако да ме чуди ако неко тако нешто генијално напише, одакле је кренуло? Ја свима кажем исту ствар. Ако промените принцип да нема промене граница нигде у свету, па ни у Европи, и да је принцип да народ има право на самоопредељење, онда то мора да важи и за српски народ, где год он живео, и на Косову, и у Босни, и свуда, само, да ли сте спремни на то? Али, ако мислите опет да направите решење које важи за све, само за нас не важи, то неће опстати као решење. На крају крајева, генерације наше деце ће одрастати схватајући да смо понижени опет, шта нам је све рађено, и на крају ћемо доћи до неког новог рата. Ја се стварно залажем за ЕУ, мислим да се тамо боље живи него код нас, имају правила нека и пре 26 година сам водио демонстрације, али кад гледам шта је урађено нашем народу, како смо ми сад најгори, најстрашнији, како је само код нас су постојали радикали, екстремисти. Па неће баш тако ићи, пре бих рекао да пре 20-ак година у Немачкој, Шведској нису имали људи против кога да се организују да буде та нека мржња. Сад кад су се појавили мигранти, одједном те странке имају по 15,16,17, 20 одсто, а замислите да је у Немачкој плата 300 евра као у Србији, колико би тога онда тек имало? Народи су мање више исти, слични, имају неке специфичности, али једноставно ми смо остали у тој подели од пре 30 година, лево СПС, десно Шешељ и то је то. Нит’ су ови лево, нит’ су ови конзервативно десно, него само причају оно што ће донети гласове. Мислим да је то будућност Србије, да имамо праве конзервативне, традиционалне странке, да имамо ове које су отвореније, либералније, да једноставно почнемо озбиљније да живимо и размишљамо.
Хоће ли нас ЕУ условити признањем Косова при уласку?
– Пре 26 година сам ја демонстрирао борећи се против Милошевића желећи да Србија буде део Европе. За мене је страшно тужно кад чујем да кажу 2025. је преоптимистичан рок. Људи, а кад ћете да нас примите? Ја ћу 2025. да имам 58 година, 33 године живота ће ми проћи у тој причи. Једноставно, ја и даље верујем да је за Србију боље да буде део ЕУ, мада то није иста прича као пре 10, 15 година, али се зна неки ред, нека правила. Реално се живи боље него у остатку Европе. Не говорим о Швајцарској која је специфична и Норвешкој која има нафту, па они живе добро. Мислим да је много важније од остварања поглавља да неко и затворимо. Да нешто што је тамо добро важи и овде. Независно правосуђе, заштита запослених, слобода медија, изборни услови, економска правила, то да банке не могу да нам скину кожу са леђа, тамо то не иде тако, тамо никоме не пада на памет да као мојој мајци пошаљу допис, али толико ситно куцано да ја не могу ни кад узмем наочари да прочитам, треба ми лупа, где јој кажу, ево имате нове услове, до 15. ако не прихватите гаси се рачун. Чекај, стани бре, полако. Она жена је потписала неки уговор, ко вама даје право да њој мењате било шта из тог уговора ако она сама не прихвати? Е, то не може у Европској унији. Зато сам ја и даље заговорник те идеје. Али, не мислим да је то у овом тренутку уопште тема, јер нама то нико у овом тренутку не нуди. Кад слушате шта причају Французи неки, ви схватите да то више није тема. Дајте ми да урадимо шта ми сами можемо да живимо боље. Да ми сами нека правиила уведемо, па ако некад дођемо до тога да хоће да нас приме, направимо референдум, мислим да ће већина грађана бити за, тад ћемо се изјаснити. Али то као, условљавају нас да ће нас спорије примити у ЕУ, па где може спорије од овога? Немам речи заиста.
Последњих дана су ријалити програми у жижи јавности, а премијерка Ана Брнабић је рекла да их у Србију није увео Жељко Митровић већ ви, и ви сте јој одговорили. У чему је разлика између Великог Брата са једне и Задруге и Парова са друге стране?
– Да, ја сам тај који узме ону гондолу па весла. Пошто је у питању госпођа Брнабић, мора мало да се спусти оштрина речи према њој, јер мислим да би мушкарци требало тако да се понашају увек, без обзира што је неко и у политици или у нечем другом. Ја сам њој одговорио, та информација да сам ја увео ријалити програм у Србију је стварно феноменална. Моја компанија је била партнер у том првом Великом брату, за који ме је Веран Матић молио свим силама да то заврши на Б92, ја нисам знао ни о чему се ради, јер је Б92 био тада телевизија која не може да се избори са телевизијама РТС, БК и Пинком. Ја сма човек који је правио Б92 кад је био радио, и онда сам звао и Горана Стаменковића. На крају се испоставило да Веран Матић нема ни паре, нема ништа, али је тај Б92 добио тог Великог брата. Он се ваљда емитовао пола дана, дигао им је цео тај шер, рејтинг и на неки начин тако је спашен Б92 да се не угаси. Мислим да би било поштено да и он каже неку реч о томе. Сама чињеница да је Велики брат ишао на једном онаквом Б92, а не на Пинку, Хепију и другим каналима, показује какав је то био програм. Да је у њему победио Иван Љуба, професор музике. Не може то да се пореди са овим данас, где имате псовке, где улазе неке чудне особе, неке су са криминалним досијеима, те неке старлете, да не кажем неку тежу реч, гд еје свака друга реч псовка, да не кажем мушки и женски полни органи. Ја не гледам, него читам, новине о томе пишу па схватам да су те неке главне фаце сад Луне, Кије. Мени рекли први пут Кија, ја мислио ауто, појавио се неки нови модел. Па што је сад Киа толико важан, добро, одличан ауто за мале паре, и онда ми кажу Драгане, ти си залутао. Потпуно је бесмислена прича поредити тог Великог брата који је светски формат, Горан Стаменковић је платио лиценцу за то Ендемолу да би се емитовао, поредити то са овим простаклуком је испод сваког нивоа. А друго, ја не осуђујем људе који то гледају, никад нисам разумео што би неко то желео да види, а онда схватиш да је то оно комшијско шта се дешава иза тарабе. Ја мислим да такви програми треба да постоје, само што не смеју бити, пре свега доступни младима, не смеју бити пре 22 часа, и било би логично да буду на неким плаћеним каналима, па ко хоће, уплати и гледа. То је нешто логично. Да не браним министра културе, јер ако га ја будем бранио неће дуго остати на тој функцији, мада знам човека из неких других времена, али да га не хвалим, биће му проблем, мени је страшно да једна председница Владе оде у школу и пред децом прича о неком Ђиласу, о опозицији и о томе. Барем сачекај пола сата, реци дођите у Владу па ћу вам одговорити. Не можеш ту да причаш о политици. Друго, страшно ми је да председница Владе не брани свог министра. Мислим, људи ви сте тим, ако то треба ја да вам кажем онда сте у већем проблему него што ја мислим. Он је човек рекао нешто у некој емисији, што ја сматрам доста здраворазумски, немам баш нешто да додам, треба екстра порез за рекламу, она жена дошла и рекла, ма јок , ријалити постоје свуда, не разумем се у те порезе, иако је дошла као стручњак за економију а у порезе се не разуме. У шта се разуме? Мислим, као супер је то што ради Пинк, што ради Хепи, доста је поражавајуће за ову нашу земљу кад видите да неко обавља на такав начин неку, ипак другу функцију у овој држави.
Извор: Espreso.rs
