Угледни лист „Њујорк Тајмс“ је посветио велику пажњу успеху Црвене звезде, која се после 26 година налази у Лиги шампиона. Њихова анализа ни по чему није обична, већ говори о томе како је Давид поново савладао Голијата.
Можда библијске параболе нема у тексту, али се сигурно неретко ишчитава у њему. Нема сумње да су „преко баре“ одушевљени играма Звезде јер је она и симбол искорака „малих“ у понекад ексклузивно друштво финансијских дивова Европе.
Аутори наводе да су сећања на Звездино освајање „ушатог трофеја“ у Барију 1991. године свуда, на зидовима, у ходнику или помоћним теренима.
„Фудбалска аристократија“ је представљена у дуелима против црвено-белих, а да је тунел на стадиону „Рајко Митић“ посебно импресиван.
„Када је на стадиону било преко 100 хиљада навијача, бука је била толико заглушујућа пре почетка дуела да су играчи говорили да су бетонски зидови вибрирали“, наводе у чланку.
„Било би право чудо да Звезда прође у нокаут фазу“, стоји у тексту, али истичу да је фокус фудбалске Европе био на другим стварима, на преласку Кристијана Роналда у Јувентус или да ли ће Реал Мадрид по четврти пут у низу постати првак Старог континента.
Ипак, истичу да су црвено-бели с правом ту где јесу, у европској фудбалској елити.
„Прикладно је да Звезда буде ту где јесте ове сезоне, чак и ако се то покаже кратког маха: не само због бројева, не ни због препреки које су савладали, али као успомена, као сећање на све што је пропуштено.“
Затим су је угледни лист подсетио на поход црвено-белих на титулу која је освојена у Барију, али и на ситуацију из 1992. године када су домаће мечеве играли у Бугарској или Мађарској. Ово је показало да источноевропски тимови могу да се такмиче са оним са запада континента, не рачунајући бљесак Динама из Кијева 1999. године.
Затим својим читаоцима детаљно објашњавају пропозиције такмичења, новчане награде, али и то како је простор за улазак у најквалитетније такмичење знатно сужен (половина места припада екипама из неколико водећих лига Европе) што додатно наглашава велики успех српског шампиона.
Место у Лиги шампиона за црвено-беле значи више од „клупског поноса“ јер је: „то ехо какве су ствари биле. Подсетник да историја није почела 1992. године, да не постоје само титани из Енглеске, Шпаније и Италије који имају монопол величанствености, на славне успомене.
Завршна поента чланка је подједнако импресивна и упечатљива:
„Ово, ипак, није такмичење које је Црвена звезда освојила пре свих тих година. Доста тога се променило у такмичењу, готово до границе распознавања, фино је подешено и измењено тако да није није намењено клубовима попут Звезде да му припадају. Зато је битно што је Црвена звезда успела, зато што значи да чује своје име уз листу фудбалских гиганата, да је подсети на славну прошлост.
Извор: Миодраг Димитријевић/Блиц
