Једна породица најчешће обележава једну славу, односно, слави једног свеца заштитника. Међутим, постоје и породице које славе два, или чак и више пута годишње, а дани које обележавају се називају најчешће преславе, послужице, приславе или прислужбе.
За разлику од крсне славе која се наслеђује од најстаријег претка, прислава се у нову породицу може донети удајом. Када је жена једини потомак из своје матичне породице, или нема брата који би наставио традицију преношења славе, како се њена слава не би изгубила онда наставља да је слави као другу славу, приславу или послужицу.
Понекад би се догодило да се друга, додатна, слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нпр. уколико нека особа верује да јој је баш тај светитељ донео спасење, избавио је од болести, сачувао живот у некој несрећи… онда се та особа, или читава породица, у знак дубоке захвалности заветује да ће прислуживати још једног светитеља поред крсног имена. Или, уколико верује да ју је неки светац опоменуо да се врати на прави пут, најчешће кроз сан или тиме што је особу казнио, из страхопоштовања многи људи узимају и приславу поред славе.
Некоме је прислава имендан, или рођендан, уколико је рођен на дан неког светитеља.
Тај дан би се обележавао обавезним постом, и не само тај дан, већ читава недеља у којој се слава налази, како би потом уследело причешће на дан славе. Тог дана носило би се жито у цркву да се освешта након причешћа и молитве. Код многих свештеника обично је правило да се колач не меси, већ само кољиво. Запали се кандило у дому и очита молитва светитељу како би му се изнова одала захвалност.
Извор: Opanak.net
