Крвава драма се одиграла пре 25 година на таџикистанско-авганистанској граници, када су исламски фундаменталисти напали дванаесту граничну караулу руске војске.
„Равнај се! Мирно! Пажња! Припадници 12. карауле који су преживели налазе се пред вама”, тим речима је 13. јула 1993. године, 11 сати после напада терориста, поручник Андреј Мерзликин дочекао закаснело појачање. Његова јединица је чудом успела да преживи напад муџахедина.
Пре 25 година руски војници на таџикистанско-авганистанској граници су се нашли у близини епицентра борбених дејстава.* У суседној земљи је беснео грађански рат, а војнополитичка ситуација је додатно дестабилизована падом Наџибулаховог режима у суседном Авганистану. За све несреће свог народа кривили су Русију, а од пролећа 1993. године терористи из састава таџикистанске опозиције су уз помоћ авганистанских „душмана” (муџахедина) више пута покушавали да пробију границу.
Све до „црног уторка” сви напади су били безуспешни. Али 13. јул 1993. године је постао један од најкрвавијих дана у историји граничних снага у, чинило се, мирно доба.
Како се присећа Мерзликин, дан пре напада руководство је издало необична наређења која су ослабила одбрану. На пример, биле су укинуте такозване „тајне”: ватрени положаји са осматрачком опремом који су се налазили изван саме карауле.
А још раније терористи су успели да проуче систем заштите базе и да уоче све руске ватрене положаје са врхова најближих брда. „Све смо видели, али ништа нисмо могли да учинимо. Руководство је наредило да се ти људи не дирају. Осим тога, од стране Авганистанаца су долазили преговарачи који су нас уверавали да ће нас бранити”, рекао је он.
Напад је почео 13. јула 1993. године тачно у 4 сата ујутро. На територији карауле налазило се 47 војника и један цивил. Тешку технику нису имали, ни тенкове, ни артиљерију. Војници су имали само лако оклопно возило пешадије. Оно је уништено у првих неколико минута напада из оруђа. Тако да су руски војници имали само аутоматске пушке, неколико митраљеза и минобацач АГС-17, који је блокирао усред борбе.
С друге стране, терористи су имали минобацаче, митраљезе, бацаче граната са постољем, снајперске пушке и сву тактичку предност која се може пожелети: елемент изненађења, ударне положаје и бројчану надмоћ. Тога дана је руске војнике напао одред од 250 људи.
Терористи су гађали све излазе из касарне и зато су руски војници морали да избију прозоре и изађу са супротне стране ван дејства ватре. Како се присећа један од учесника ових догађаја млађи водник Сергеј Јевланов, он је успео да заједно са једним другим војником стигне до упоришта и постави кружну одбрану. Некаквим чудом овај младић је преживео и под утицајем адреналина стигао до заклона, где је приметио на себи ране од гелера.
За то време један од војника је успео да пошаље сигнал за помоћ у штаб.
Неколико сати касније паљба је утихнула, а борба прешла у уздржану фазу са периодичном паљбом час са једне, час са друге стране. Војници на руској караули брзо су остали без муниције.
Неколико очајничких покушаја да се из ровова пробију до магацина са муницијом били су безуспешни. Редов Додокалонов је јурнуо у официрску касарну која је горела, где је испод кревета остала једна кутија са мецима за митраљез. „Када је он кренуо, сви су помислили да је готов: терористи су тукли по згради са свих страна”, сећа се Мерзликин. „Пред мојим очима је погинуло неколико момака. И тада је искочио Додик са кутијом од двеста метака. Да није било њега, била би то сигурна пропаст за нас. Поделили смо метке равноправно. Касније, када смо се већ извукли, израчунао сам да је свако од нас имао по седам метака.”
Међутим, командант је одлагао повлачење, чак и када је видео да муниције више нема. Сигнал за помоћ је послат неколико сати раније, појачање би требало да је на путу. Зар могу тек тако да напусте караулу и оду?!
Ово кашњење је касније довело до оставке тадашњег команданта граничних снага Русије и до читавог низа кадровских промена и отказа у министарству одбране. Али све је то било касније. Засад су људи већ неколико сати провели опкољени под рафалном паљбом.
Подршка из ваздуха је стигла тек седам сати од почетка напада, у 11 сати преподне. На небу су се појавила два ударна хеликоптера, који су извршили масовни напад ракетама на положаје терориста у брдима. Истина, пилоти се нису спустили како би покупили људе, јер су неколико месеци раније терористи у овом рејону из преносних противавионских ракетних система оборили авион који је летео ниско.
Тек видевши да хеликоптери одлећу, након што је потрошио сав комплет муниције, командант граничне карауле је донео одлуку о повлачењу. Појава хеликоптера им је пружила могућност да искористе пометњу у редовима муџахедина.
Повлачење и дуго очекивани спас
Последњи од преживелих војника кренули су у правцу оближњег села Сари-Гор. Мерзликин је проценио да ће управо из тог правца стићи појачање. Упркос подршци из ваздуха и узнемирености терориста, ипак су морали да беже под непријатељском ватром.
Али, војници су убрзо стигли до „својих” са суседне 13. карауле. Јединицом која им је дошла у сурет командовао је потпуковник Василиј Масјук, који је у помоћ 12. караули водио у том тренутку толико неопходне тенкове и тешку артиљерију. Међутим, појачање је стигло доста касно, јер је једини „директан” пут до 12. карауле био миниран од стране муџахедина и „покривен” терористима са околних узвишења.
Те вечери спасилачки одред се вратио на караулу коју су заузели терористи и сравнио је са земљом паљбом из тешке технике. Муџахедини су морали брзо да побегну у планине.
У нападу муџахедина погинуло је 25 руских војника. Терористи су изгубили око 70 људи. Поручник Мерзликин, који је људе успео да спасе, добио је звање Хероја Русије. У служби је напредовао до чина генерал-мајора Федералне службе безбедности. Данас је у резервном саставу и обавља дужност саветника председника Руског савеза ратних вештина.
* После распада Совјетског Савеза на таџикистанско-авганистанској граници остала је војна формација бившег Црвенозаставног Средњеазијског граничног округа (КСАПО) КГБ-а СССР-а. У септембру 1992. године на њеној основи је формирана Група граничних снага Русије у Републици Таџикистан.
Извор: rs.rbth.com
