Опседнутост је појава када демонски дух преузме команду над човековим телом, што значи да када нешто говори или чини то не чини човек, већ демон.
Као што је човеков дух “привезан” за човеково тело, исто тако на његово тело “привезао” се и демон. И, пошто је демон јачи телом управља” он,” мада човек има осећај да он сам њиме управља.
Опседнути човек уопште није свестан да није господар својих речи и телесних покрета, мада зна да “неко некако утиче на њега”. Да неко други стално говори уместо њега и командује његовим поступцима, то њему не пада на памет.
Како демон постиже толику тајност?
Тако што се понаша у складу са човековим особинама. С обзиром да он у сваком моменту зна шта човек мисли, жели и осећа он са незнатним изменама понаша слично онако како би се понашао и човек, да је слободан.
Када би неко покушао да човеку то објасни, показало би се да он не жели да слуша “такве глупости” – јер би у место њега наступао демон.Кад демон не би био господар човековог тела, он не би могао да говори, тј. да лаже и чини разна разна друга зла.
Када би човек имао власт над својим телом и кад би могао да говори, он би демона могао и да “изда”, а то се не догађа никад.
С обзиром да се опседнутост односи само на тело, човеков дух је слободан. Човек је створење са слободном вољом, она чини суштински део његове личности, јер без ње он не би могао да изврши свој основни задатак, који му је од Бога рођењем дат, а то је да се слободно определи како ће живети.
Нећеш им бити мио, кад добро Чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старија_(Прва Мојсијева 4.7) из овог “Библијског цитата се види да демон (грех) опседа човека тек када он свесно греши, као и да је човекова воља изнад демонове.
Међутим човекова воља је изнад демонове само теоретски, јер је он, не интересујући се за истину, не користи на своје стварно добро, што значи да је злоупотребљава, а тада су демону одрешене руке да са њим чини што хоће. Када се човек не интересује за истину, то значи да га сопствени живот не занима много, и зато се демону допушта да његов живот узме у своје руке. Иначе, демон је створење без слободне воље. Да није тако, не би га било могуће истерати из опседнутог човека.
Чињеница да демон нема слободну вољу, говори да он мора чинити оно што је човекова воља, с тим што је воља једног човека врло растегљив појам, може да се изрази на безброј различитих начина, што значи да демон може увек да бира шта ће у конкретној ситуацији да учини. Кад човек не би могао да учини онако како сам одлучи, то би значило да он нема слободну вољу, а он је има.
Чињеница да демон своје циљеве постиже лукавошћу, а не силом, говори да он не може да чини шта хоће, тј. да зависи од човекове воље. То значи да када би човек хтео да учини нешто одређено, демон не би могао да чини супротно, морао би да учини баш то. То јест, када би човек чврсто желео да чини само добро, демон би морао да чини само добро. Међутим, кад би заиста толико пазио шта ради, човек под власт демона никад не би ни стигао. Дакле, демон може да чини и оно што човек не би учинио (рекао), уколико је то у оквиру човекове воље, и управо због тога што је то у оквиру његове воље, човек не реагује.
Извор: опанак.рс
