Присуством војног аташеа Ивана Машуловића на прослави акције у којој је протерано 250.000 Срба и убијано најмање 2.500, званична Подгорица је послала више него јасну поруку Београду. Уколико је слање црногорских војника на Косово било прст у око Србији, онда је одлазак на обележавање „Олује“ у Книну озбиљан шамар.
Од овог потеза, о коме је читава два дана власт у Подгорици ћутала, непримереније је једино објашњење пристигло са адресе црногорског Министарства одбране у коме се Машуловићево стајање поред заставе са натписом „За дом спремни“ назива – „безазлени цивилизацијски чин“.
Својим присуством Црна Гора је практично дала легитимитет „Олуји“. Многи су с правом закључили да је ово још један, истина драстичан, знак да је званична Подгорица потпуно окренула леђа Београду. И међу онима с умеренијим ставовима, који кажу да Црна Гора као суверена држава има право да доноси политичке одлуке какве год хоће, нема много људи који имају разумевања за овакав потез.
Сада је тешко поверовати да се иза читавог случаја крије просветитељска тежња црногорског руководства. Исто тако, тешко је прихватити и образложење да је то сада само питање политике једне независне државе. Јер, давање легитимитета злочину од стране земље која је у тренутку етничког чишћења Срба из Хрватске била део исте заједнице са Србијом и чији су садашњи држављани, такође, били жртве те акције – никако и никада не може бити само питање унутрашње одлуке једне независне земље. Из једног простог разлога – Црна Гора не егзиситра у вакууму.
Званична Подгорица је овим чином занемарила не само страдање људи у „Олуји“, већ и чињеницу да се у Црној Гори, према последњем попису становништва, 28,73 одсто грађана изјашњавају као Срби. Па није неразумно ни запитати се какву је поруку њима послала власт Мила Ђукановића. Власт у Подгорици се истински није потрудила да подробније образложи одлуку да пошаље изасланика на прославу „Олује“, у чијој се сенци одвијала и она много гора, у Глини, где је певао Марко Перковић Томпсон.
А колико је ноншалатан однос власти према овој ситуацији, сведочи и та једна званична реакција – пристигла из Министарства одбране. Они су лаконски саопштили да је војни изасланик Црне Горе у Хрватској, пуковник Машуловић у Книну боравио на позив домаћина “у складу са уобичајеним дипломатским протоколом”.
– Он није био у Книну да прославља било чије победе или поразе, нити страдања било ког народа, како се то злонамерно жели инсинуирати – наводи се у реаговању црногорског министарства.
Као да у Подгорици не знају шта представља “Олуја” и колико је тај чвор замршен. Свакако ће неко рећи да суверена држава није дужна да објашњава своје поступке, али повући потез који вређа осећања не само суседа, већ и готово трећине грађана сопствене земље, а не понудити пристојно објашњење оставља веома горак укус.
Међутим, чини се да се иза целе ове шараде крије можда један много перфиднији мотив који се назире у овом саопштењу. Веома је несрећан покушај црногорског министасртва да замени тезе реченицом да „смештање овог безазленог цивилизацијског чина у контекст сулудог рата 90-тих, не приличи новом времену у којем су и Црна Гора и Србија земље кандидати у преговарачком процесу са Европском унијом“. Оно што свако цивилизован добро зна је да негирањем злочина и фабриковањем историје никада није дошло до истинског напретка и помирења. Уколико су то знали када су Машуловића послали у Книн, онда је циљ био нешто друго – подржати тезу да злочина у “Олуји” није ни било.
Као што Хрватска мора да се озбиљно да се позабави тим делом своје историје, Србија Сребреницом, Црна Гора би морала, на пример, гранатирањем Дубровника. И не би било изненађење да следеће што ћемо чути буде да Црна Гора нема ама баш никакве везе са тим. Ако је тако, онда овај “безазлени цивилизацијски чин” није ништа друго него обично “подмукло балканско подметање”.
Извор: Ненад Јаћимовић/Блиц
