Слободан је био анђео божји, невино дете, како су могли тако мучки да га убију!
Дечак Слободан Стојановић из Доње Каменице код Зворника убијен је 1992. године када је имао само 11 година и то у ритуалном убиству које је пратила музика шоте.
Увод у трагедију почео је после напада муслимана кад се цело село повлачило у Дрињачу, а с њима и породица Стојановић. Спаковали су најосновније, стигли читави кад их је из тренутака мира пренуо плач дечака.
– Тата, оставили смо Лукса на ланцу – рекао је дечак који је много волео свог псића и који је, како се касније испоставило, погинуо за њега. Његов отац, док је био жив, добро се сећао како им је Слободан утекао да би спасио четвороножног друга.
– Питао ме је да ли може да се врати да га доведе. Заклео сам га у нас и сестру да не покушава јер је превише опасно. Сећам се да је тог 27. јуна био неки светац и ја сам га заклео да не иде речима: „Три наша човека су погинула, видео си колико је опасно.“ Обећао ми је да неће ићи и не могу да прежалим што сам му поверовао – причао је Илија.
Његов син је кренуо рано ујутро. Није још почело да свиће. Те ноћи није ни спавао, а родитељи су слушали његове тужне јецаје. Када их је на крају ипак ухватио сан, он се искрао и пошао по свог Лукса. Никад се није вратио!
Слободаново тело су пронашли годину дана касније, у Новом Селу, код каменолома. Био је покривен неким радничким мантилом, а око њега су била поређана и тела пет бораца Војске РС из Каракаја
Стомак му је био расечен у облику православног крста, а срце извађено.
Ногице су му биле одсечене, а по глави су се виделе бројне расекотине од ножа. Патолог је пронашао и рану од метка на његовој глави, испаљеног из непосредне близине. Док је био жив, дечаков отац говорио је о зверству почињеном над његовим сином. Знао је шта су му урадили…
– Неколико људи ми је рекло да је то направила Албанка Елфета Весели, која је ратовала у формацијама Насера Орића. Вероватно је на овај начин желела да се докаже пред својом муслиманском браћом јер је раније била удата за Србина – рекао је он раније за медије.
Кукавички злочин завио је целу породицу у црно. За Слободаном је брзо умрла и мајка. За њом и сином отишао је и отац Илија.
Живих сведока о томе какво је дете Слободан био нема. Једино сећање на њега, осим вечног му дома, чува кум који га је крстио, Зоран Милошевић.
Држао га је на рукама кад га је крстио, а његово тело никад није видео…
– То је велика несрећа. Њихова. Наша. Свачија – говори кум дечака, који се добро сећа дана кад је нестао Слободан.
– Нико није слутио да ће дете отићи назад кући… Туговао је за псом, за њим је отишао… Мајка му је плакала, нисмо је могли смирити. Мислили смо да ће бити добро, да ће комшије да га сачувају, али… После 15 дана дошао је командир и одвео их у Дрињачу. Тада су се вршиле размене, говорили су да је мали добро, да се игра, да му ни длака с главе не фали – присећа се Зоран.
– Не сећам се који је датум био, али је стигла информација доста касније да су му нашли тело, и да је сахрањен. Нисам веровао, мислио сам да је неко друго дете… његов отац ми је рекао да је то истина… Хтео сам да отворим сандук, да видим моје кумче. Кум ми је тад рекао да су патолози рекли да је боље да се не отвара, а касније смо сазнали и зашто. Која је то душа која је могла тако да убије недужно дете? Касније смо чули да је дете мучено, да га је жена убила,…не знам, како је то могао нешто да уради.. био је анђео Божји, фино дете, учио је, био послушан… Све ми је јасно, али ми није јасно како може неко дете да убије… – непрестано је понављао кум.
Извор:
