Загреб — Хрватска умире, затвара се шест школа, а у њих 117 није уписан ни један једини нови ученик. Масовно исељавање траје већ пет година, пише Индеx.хр.
Новинари тог портала пишу да су отишли до главне аутобуске станице у Загребу и тамо затекли стандардан призор – уплакане мајке које испраћају децу, оне који се из посете породици враћају на посао.
Једна од њих је и Ада, која је заједно с млађим сином дошла да испрати старијег сина, који има 18 година и тек је завршио средњу школу. Одлази у Минхен, где га чека посао.
„Имамо фамилију у Немачкој. Они су сину нашли посао па иде да види и одради пробни период. Завршио је средњу школу за ауто-механичара, а у Немачкој ће радити у ауто-лимарској радионици. Одлази јер овде нема посла, ево ја сам већ годинама без посла. Ако се он снађе, видећемо па можда се сви одселимо“, рекла је за Индеx.хр Ада.
Друга госпођа уз плач је рекла да се она враћа у Немачку, где ради, док су јој у Хрватској остали супруг и деца. Открила је да већ осам месеци ради у једном ресторану у Минхену као куварица. У Осијеку је радила у трговини, али са платом коју је примала она, супруг и двоје деце једва су преживљавали.
Новинари Индекса разговарали су и са Маријаном која у Немачкој живи већ четири године. Ова Загрепчанка одселила се због немаштине.
„У Загребу сам имала посао, али супруг није. Били смо подстанари с малим дететом и таква животна ситуација нас је присилила да одемо. У Немачкој нам је добро, радимо, посао се одмах нађе и добро је ако се навикнеш, међутим тамо је потпуно другачији начин живота. Код њих нема испијања кафа. Они не знају за тај обичај. Истина је, добро се заради јер тамо увек имаш могућност радити више послова и додатно зарадити. Плаћају се велике суме јер, рецимо, 1.200 евра плаћамо станарину, онда можете мислити колике су плате кад то без проблема платимо. Али оно што ме мучи је што смо тамо увек грађани другог реда“, каже она.
На аутобуској станици су били и сестра и брат који одлазе у Немачку, где живе последње три године с родитељима.
„Били смо на мору и сад се враћамо у Немачку. Супер нам је тамо, у Загребу нам је мама дуги низ година била незапослена и само је радила послове на црно, док је у Немачкој одмах добила посао, тата исто. Иако нам фале пријатељи, никад се више не би вратили у Хрватску“, рекла је Ана, која сад завршава средњу медицинску школу.
По доласку у Немачку је прво годину дана учила језик и онда наставила школу. Признали су јој, каже, прва два разреда медицинске коју је завршила у Загребу. Марко је само додао да би се он вратио у Хрватску само да освоји повећи износ на лотоу.
„Вршњаци су нас супер прихватили у школи, а има и доста наших, не само из Хрватске, већ и из суседних земаља. Одлично нам је, свиђају нам се и школа и уопште живот тамо. Знамо и да нас по завршетку школе тамо одмах чека посао, односно да ћемо га без проблема наћи, за разлику од Хрватске“, рекла је још Ана.
Док је трајао разговор возач је позивао путнике да уђу у аутобусе, не један, већ неколико њих који су стигли из Винковаца, па преко Загреба настављају пут за Минхен и Франкфурт. А сви су редом крцати, закључује Индеx.
Фото: Pixabay.com
Извор: Index.hr
