Притисак и ЕУ и САД веома је јак и у последњих шест месеци све је јачи. Чак сам песимиста и око тога да би Србија могла да добије ЗСО као минимум који је утврђен Бриселским споразумом.
То, у разговору за “Новости”, истиче француски историчар и геополитиколог Алекси Труд, наглашавајући и да је маневарски простор Србије за решавање косовског питања веома мали.
– НАТО на терену дефакто подржава приштинске власти, а на међународном плану такође постоји јака подршка ЕУ и САД. Албанци су све добили и немају интерес да било шта дају. Решени су да иду до краја. Последњих дана, чак, у изјавама истичу да желе и Прешево. Прибојавам се, зато, да би Београду могли да понуде само међународну заштиту манастира и неколико енклава као што су Грачаница или Штрпце.
* Када ће се о томе донети коначна одлука?
– Предстојећа рунда дијалога почетком септембра биће кључна. Коначни договор би, према мојим информацијама, требало да буде постигнут у Паризу 11. и 12. новембра на маргинама велике прославе стогодишњице победе савезника у Првом светском рату. Није искључено да овај симболични тренутак донесе Београду повољну климу за договарање, бар око неких детаља. Не би било ништа необично да Србија у последњем тренутку, као што је то бивало кроз историју, успе да постигне повољно решење.
* Када би тај претпостављени договор могао да заживи?
– Из европског угла, на пролеће следеће године, пре избора за нови сазив ЕП. Садашњи састав Европске комисије намерава да то заврши током свог мандата. Иначе би се, што се њих тиче, све отегло унедоглед, што не желе.
* Шта би Србија могла да у овако неповољним околностима добије у преговорима?
– Имајући у виду актуелну ситуацију, успех ће бити ако добије север Косова. Али, зато сам много већи оптимиста када је реч о Републици Српској. Баш због развоја ситуације око Косова видим простор да се РС још више приближи Србији. Ако Срби добију мало или ништа у свом историјском региону, на Косову, врата директно, као последица тога, остају отворена за убрзавање поделе БиХ. Ако Албанци ураде оно што мисле да могу на Косову, нема разлога да то тако не ураде и Срби у Босни.
* Постоје ли реалне основе за то?
– Москва подржава власти у Бањалуци. Договорено је скоро отварање руске војне базе у главном граду РС. Постоји и подршка у енергетици и транспорту. Кина, као велика сила мултиполарног света, такође веома подржава Београд и Бањалуку. У БиХ, фактички, већ постоје два ентитета који функционишу као две државе. На средњорочне стазе, кроз од пет до шест година видим најпре јаку аутономију РС, затим одвајање референдумом, а касније, зашто да не, и припајање Србији.
* Може ли предстојеће решење за Косово да се одрази и на неке друге регионе, Каталонију, на пример?
– Каталонија ће истрајати, и на крају, успети. То је питање времена. Ситуација је слична као у бившој Југославији. Каталонци истичу да су богатији и да не желе да плаћају за сиромашније регионе, исто као што су то претходно радиле Словенија и Хрватска пре отцепљења. Каталонија ће ићи ка све јачој аутономији и одвајању. Ипак, мало је компликованије. Јер, велика мањина Каталонаца и Шпанаца у Каталонији је против независности. Претпостављам да ће се све ово догађати у следећих десетак година, као и РС. У сваком случају, све је то индиректна последица актуелних догађаја око Косова. Тако ће се наставити и са осталим регионима. ЕУ ће, на тај начин, заиста постати “Европа региона”. У реду већ чекају Баскија, Андалузија, Корзика…
* Може ли, зато, да се догоди апсурдна ситуација да Србија пронађе договор с Приштином, али да Шпанија то укочи и не дозволи његову примену у Европи?
– Управо је могућ баш такав сценарио! Сазнаћемо то убрзо, можда већ до краја ове године. Следећих година, када буде осетила све јачи пристисак Корзике, и Француска би могла да следи шпански пример.
* Зашто се Француска огрешила о Србију?
– Званични Париз је дуго поштовао принцип да по сваку цену и беспоговорно увек треба штитити мањине, сматрајући да се претпоставља њихова угроженост. Тако су штитили и муслимане на простору бивше Југославије, па су добили кампове за обуку Исламске државе у Босни и на Косову, што је довело до нестабилности, прво на границама, а затим и унутар ЕУ. Албанци су били врло лукави, јер су се на почетку представили као угрожена мањина. Власти из Приштине, међутим, сада не желе да буде мањина на северу Косова. Француске власти су пре неколико година увиделе своју грешку, али после је већ било касно.
* Колико ће нас Емануел Макрон, због покренуте унутрашње реформе, још држати ван ЕУ? Може ли та реформа ипак да буде завршена као што је планирано до 2024. године, а ми да будемо примљени 2025?
– Европа је преокупирана унутрашњим проблемима и, засада, земље кандидате, попут Србије, вешто држи по страни. Европске реформе још нису ни започеле. А предстоји огроман посао. Потребно је дати реалну моћ посланицима ЕУ, да заиста изгласавају законе. Треба смањити снагу Европској комисији и у односу на Европски савет. Потребни су, између осталог, фискална хармонизација и преиспитивање шенгенске политике. Неизвесна је и будућност еврозоне. У том смислу води се велика борба између Ангеле Меркел и Еманеула Макрона. Мало времена је остало за то до 2025. године. Све је то доста дестабилизујуће за Западни Балкан.
* Колико добри односи између председника Макрона и Вучића могу да убрзају овај процес?
– Ствари у политици могу брзо да се догађају. Добар однос двојице државника свакако могу да допринесу бржем уласку Србије у ЕУ. У том случају, видим улазак целог блока, неке врсте федерације коју ће Србија створити с РС, и царинским или економским споразумом с Македонијом.
* Има ли либерална Европа шансе за опстанак против националне Европе која се буди?
– Нема! Суверенистичке струје све више добијају изборе. Тако је у Пољској, Мађарској, Италији, Аустрији… Ова тенденција ће се наставити и у другим земљама. Национална опција ће извесно победити и на предстојећим изборима за Европски парламент у Француској. Улазимо у још јачу суверенистичку сферу. Либерализам одумире. Тренутно смо у периоду пуне транзиције. И то се не догађа само у Европи, већ у целом свету. Тако је и у САД, и у Русији.
* Где ће нас све то одвести?
– Може да буде само боље него сада. Економски и други билатерални односи ће се здравије одвијати. Немачка, на пример, има национално оријентисану трговинску политику. И зато јој иде боље него другима. Биће, тако, више хармоније и унутар ЕУ.
* Ко је данас јачи у Европи? Меркелова или Макрон?
– Ангела Меркел, и даље! Није дозволила да се развије Макронов план о реформи еврозоне. Можда је ослабљена на унутрашњем плану, али она је, ипак, немачка канцеларка. А Немачка је доминантна у Европи.
* Ствара ли се сусретима Ангеле Меркел с Путином, а затим и с Ердоганом, нека нова политичка осовина у свету?
– Врло је могуће! Меркел, Путин и Ердоган, заједно, могу да ураде много тога против политике Доналда Трампа, и то доста брзо. Биће после тога занимљиво сагледати свет у коме живимо.
Србија треба да склапа савезе
* Како гледате на Орбанову идеју о стварању Вишеградске групе + 2, што би укључивало и Србију?
– То је одличан предлог, као права алтернатива глобализму. Србија не треба искључиво да гледа ка ЕУ. У оквиру своје политике неутралности слободна је да склапа и друге савезе, са Вишеградском групом, али и са Русијом, Кином, Индијом. Придруживањем Орбановој идеји лакше ће да чува своје границе од миграната, а све ће то донети и боље економске односе.
Извор: Новости.рс
